Вера и сумња
Lep uvod i naravno besmislen zaključak... Ako ćemo da kažemo da sumnja u neproverljivu ideju van kosmosa pokazuje da čovek nije razumeo pojmove onda to isto mora da važi i za veru.
I nemam ništa protiv da prihvatim da je sumnja bespotrebna jer se radi samo o filoZofskoj ideji onda je jednako bespotrebno i besmisleno verovati da je ta ideja istinita. Jer, sve dok postoje ljudi koji veruju da je to istina i koji svoj život baziraju na neosnovanoj i neproverljivoj ideji, postojaće ljudi koji će sumnjati da je to ispravno, i biće u pravu.
Dakle, predstavljenjem boga kao neproverljivu filoZofsku ideju opravdava se ateizam = neverovanje u postojanje takvog boga. I postavlja se ozbiljno pitanje mentalnog zdravlja onih koji u takvi filoZofsku ideju veruju.
Medjutim, to nije sve, što se i vidi iz drugog, krajnje tužnog dela o Isusu. Postoje tvrdnje kojima ljudi koji veruju u pomenutu filoZofsku ideju opravdavaju svoje verovanje i svaka od tih tvrdnji može biti proverljiva iili neproverljiva. Ali se ipak svaka odnosi na naš kosmos. Ako je neproverljiva onda je bezvredna, a sve proverljive su ili dokazano neistinite ili nije dozvoljeno da se provere (ona obmana sa vatrom, oganj, npr.).
Što znači da se opet vraćamo na nepostojanje opravdanosti verovanja u pomenutu filoZofsku ideju. Svi koji veruju u tu filoZofsku ideju greše jer za to ne postoji ni jedan objektivan razlog dok su subjektivni razlozi čista samoobmana i želja da se odredjene poznate stvari okarakterišu kao nešto što bi subjekat više voleo da budu.
Tako da, sve u svemu: sorry, but no cigar...