Kako ne izaći na glasanje... bez suvišnih "zašto"...

[stojadinovicp]

Kapiram, ali da li znaš da se ti nevažeći listići samo pripisuju proporcionalno normalnim listićima?

Tražim to u zakonu pa ću da kopiram ovde.

Barem mi je tako Marko rekao i kopirao zakon, ali moram da priznam da nisam pročitao, a ovo što sad nalazim ne podržava takvu praksu...

Našo Marko: Kampanja za nevažeće listiće bez efekata

"Šta će se u praksi događati sa “belim listićima”, da li će I na koji način biti uračunati u konačan izborni rezultat?
Akcija je dobila simpatije kod onih koji su jako razočarani i ne znaju šta bi od ponuđenog bila neka pristojna opcija. Međutim, “beli listići” će biti računati kao nevažeći I uticaće samo onako kako nevažeći u principu utiču - ti glasovi se raspršuju prema D’ontovom sistemu, dakle ne proporcionalno, nego nešto više idu ka najjačim strankama, pre svega SNS-u I DS-u. Lično mislim da akcija nema praktično nikakvog značaja jer neće uticati na legalitet izbora, a ne naziru se razmere koje bi dovele u pitanje legitimitet, tako da mi ne deluje kao adekvatan odgovor dogovor na probleme sa kojima se Srbija suočava."

[Petrovic]

Dakle, sve vreme izbegavate da dokažete da postoji bilo kakav IZBOR, tačnije da postoji bilo kakva RAZLIKA između kandidata BEZ da to dokažete ili na bilo koji način obrazložite!

Mislim da ste na to pitanje, da li postoji bilo kakva razlika između kandidata, već sami odgovorili:

A što se tiče Zveri, iskreno da ti kažem, možda je i dobro da ne samo prođu cenzus nego i dođu na vlast jer očigledno da osim direktnim primerom ovo što mora da se zove narod nije sposobno da nauči drugačije.................. jbg...

Očito da razlika postoji.

Koji god od te stoke da dođe na vlast, NIŠTA se promeniti NEĆE i biće ISTO!

Da neće biti isto i da nije svejedno koga birate je prethodnim takođe već odgovoreno.

Mislim da bi trebali pročitati ona dva linka koja sam priložio, da bi se bolje upoznali sa konceptom civilnog društva i mehanizmima za prepoznavanje interesa građana; uspostavljanja principa potpune transparentnosti u radu institucija, u radu civilnog društva, transparentnosti finansiranja, borbe protiv korupcije itd.
Tako da se obezbedi da organizacije civilnog društva ostvaruju originalnu funkciju na način koji garantuje ostvarivanje interesa građana i potpunu nezavisnost od političkih interesa.

- Civilno društvo kao kontrolor vlasti
- Uključi se - kakvo civilno društvo želiš?!

[Observer]

Da bi prilozi u ovoj temi bili autentična diskusija, obe strane moraju da postavljaju pitanja, izražavaju neku sumnju i traže i daju odgovore. Međutim, ovo više podseća na raspravu "vernika" i ateiste, gde na svaki razlog (dokaz, argument, primer) ateiste, "vernik" replicira samo "svetim" rečima (država, društvo, demokratija, savest, svest, budućnost)...

Verovatno nam ne preti "stravičan kraj", ako manjina apstinira ili ubaci "bele listiće", ali sigurno preti "strava bez kraja" ako većina ima samo pomenute svete "reči".

Samo dva pitanja:
a) da li je glasanje za bilo koga bolje od apstinencije ili "belih listića" ?
b) ako se ne preporučuje glasanje za bilo koga, šta se preporučuje: za koga da se glasa?

[Observer]

U vezi sa izlaskom/neizlaskom na izbore, glasačko telo kod nas je diferencirano na manje ili više različite kategorije, a jedna od mogućih klasifikacija je na: "vernike" i "ateiste". Naravno da ovo nije podela prema religijskim kriterijumima, već u prema psiho-sociološkom statusu, tj. na one koji:
a) zaista tj. bezrezervno veruju,
b) hoće da "veruju",
c) misle da znaju i
d) zaista znaju ili bar hoće da znaju...

U kategoriji onih koji zaista veruju (tzv. verni fanovi) ubedljivo najveći broj se ne orijentiše na stranku/političku opciju, već, iracionalno, na glavnu ličnost u stranci - lidera. Slično kao kad se "omiljeni" bend ne bira prema vrsti muzike, već prema tome da li je, na primer, pevač, simpatičan... Šta god da kaže, uradi ili ne uradi lider (i njegova stranka) verni fan ostaje veran. Pojava je karakteristična za obe naše političke opcije: tzv. "urbanu" i tzv. "ruralnu", samo je "simpatični" pevač benda različit... Ova kategorija izlazi na sve izbore.

Ovi koji hoće da "veruju" rukovode se sasvim pragmatičnim utilitarnim kriterijumom, pa "biraju" opciju od koje bi moglo biti neke koristi, najčešće lične. Slično kao "groupies" u slučaju muzičkog benda, ovakvi "sledbenici" se odlučuju uglavnom za popularne stranke (imaju veće šanse da dođu u zonu vlasti) i vredno učestvuju u predizbornoj logistici... Kad stranke nezahvalno "zaborave" na njihove usluge i beneficije odu nekom drugom (tzv. "jakim igračima"), "sledbenici" razočarano pristupaju nekoj drugoj opciji/stranci... Ovakvi disciplinovano izlaze na izbore.

Ovi koji misle da znaju idejno i ideološki su orijentisani na deklarisani program stranke, bez kritičkog stava o tome da li je taj program realno održiv i da li se uopšte poštuje ili sprovodi ili je samo "slovo na papiru". Njihov idealizam varira između standardne lakovernosti do pseudointelektualne sklonosti zabludama, pri čemu ne bi trebalo zanemariti ni racionalna razmišljanja o mogućoj koristi, na bazi reciprociteta (pojedinac daje svoj "renome", a stranka se revanšira davanjem neke beneficije). Uglavnom izlaze na izbore.

Oni koji zaista znaju... uglavnom ne izlaze na izbore...

[Petrovic]

Oni koji zaista znaju... uglavnom ne izlaze na izbore...

Šteta što imate tako isključiv stav i što svakog ko glasa a priori smatrate neznalicom.

[Observer]

Naravno da ne smatram a priori da je bilo ko u ovoj stvari neznalica (takve reči, inače, koristim kad je zaista neophodno), ali ima razloga zašto su stavovi, ako ne uvek isključivi, blizu takvih: utisak je da bilo ko, ko zna dovoljno u vezi sa našom politikom i kome okolnosti dozvoljavaju da bude objektivan, neće da se zamara istim ljudima i stvarima i da mu na tom stavu ne bi trebalo zamerati... i to ne važi samo za politiku...

Čak ni ne sugerišem bilo koju vrstu bojkota, već samo dajem neke ideje za razmišljanje. Apstinencija nije nikakav bojkot. Bojkot je oblik nenasilnog protesta/otpora svesnim uzdržavanjem od nečeg što samo po sebi nije loše/štetno, po cenu štetnih posledica za onog koji bojkotuje. Nešto loše ili štetno se ne bojkotuje, već izbegava... i to ne važi samo za politiku...

[Observer]

Dakle, verovatno niko ko ozbiljno prilazi ovoj temi nema primedbu na činjenicu: parlamentarna demokratija je "najmanje loš" od svih održivih društvenih sistema. To je i "eksperimentalno" dokazano na primeru država sa dugom parlamentarnom tradicijom i predstavlja izuzetan domet razvoja društvenog sistema.

Ali, u odnosu na druge civilizacijske tekovine te vrste, parlamentarna demokratija ima jedan zanimljiv i prihvatljiv paradoks, koji može da "sklizne" i u konfliktnu situaciju. Naime, na izborima učestvuju svi sa tzv. "glasačkim pravom" i pravom da "budu birani" pa:
1) "glasačko telo" statistički prosečnih sposobnosti, bira kandidate za najvažnija radna mesta u državi tj. za vlast i
2) za kandidate nisu propisani neki naročiti uslovi (osim elementarnih psiho-fizičkih).

Ni u hijerarhijama nižeg nivoa nema takve "neselektivnosti", pa su stavovi tipa "ili glasaj ili proveri svoju snagu na izborima" samo nužna posledica opisanog paradoksa. Situacija postaje nešto nepovoljnija, ako deo populacije apstinira na osnovu spoznaje da nema izbora, već samo glasanja.

Jedini siguran i najbrži način da se ova potencijalno konfliktna situacija izbegne i da se paradoks ublaži, jeste suštinsko unapređenje političkog sistema, a pre svega glavnih aktera - političara. Činjenica da su politički faktori verna "slika u ogledalu" građana-glasača, ne bi trebalo da spreči te iste političare da napreduju i ličnim primerom pokažu:
a) radne navike (jer su uglavnom neradni i lenji),
b) svest i savest (jer su po tom pitanju, uglavnom, nedorasli pozicijama za koje se kandiduju),
c) moralnost (jer su uglavnom sebični i prevrtljivi foliranti, skloni lopovluku...).
d) obrazovanje i informisanost (jer upravljanje državom traži najviši stepen znanja),
e) smisao za socijalnu pravdu (a ne puki egalitarizam, jer su mnogima uslovi u bliskoj prošlosti omogućili položaje inače nedostupne u klasnom okruženju...) i
f) civilizovanost (jer kultura i kućno vaspitanje mogu delimično kompenzuju prethodno navedene nedostatke)...

Na pitanje "a kako se ovo postiže?", odgovor je: konkurencijom!

Inače, samo nečasnom i prevarantu u politici odgovara glasačko telo koje je inferiorno zbog "verujućeg" tj. bezuslovnog prihvatanja nametnute manipulacije kroz poznate ideološke ili dogmatske matrice. Da se to isplati samo kratkoročno, dokaz je naša situacija.

Ili... da se pitanje postavi na sledeći način: da li biste voleli da budete najbolji u svojoj sredini ili da svi budu bolji od vas?

[Observer]

Uglavnom se slažem sa svim napomenama, a detalje izostavljam, da se izbegnu "sabrana dela"...

Ključna stvar na kojoj bi trebalo insistirati je sistem socijalne pravde - koji svima daje istu šansu. U bliskoj prošlosti je ovde taj sistem dobro funkcionisao u većini oblasti (zdravstvena zaštita, obrazovanje, vojska...), ali ne i u slučaju zakonodavne i izvršne vlasti. Aktuelna situacija sa organima uprave, pravosuđem, policijom... ukazuje na potrebu da se "od gore" napravi red u tim oblastima. Red "od gore" ne može da se napravi ako "oni gore" nisu u najboljem redu... ili zašto bi "oni gore", koji nisu u stanju da "urede" sebe, "uredili" bilo šta? To oni, niti mogu, niti hoće...

"Oni gore" mogu da budu autoritet svima ostalima, jedino ako su njihove performanse nadprosečne (funkcionalno znanje etika, svest, kultura...). Konkurencija na tim nivoima vlasti mora da bude takva da nikom ne padne na pamet da je nezamenjiv. Ako je neko na visokom položaju zamenjiv, onda će kriterijum da li može ili ne može da organizuje one kojima je nadređen, verovatno biti jedini kriterijum da se ostane bez posla ili važnog položaja.

Primer... Ministar prosvete, koji je obrazovanje stekao na nekom ozbiljnom univerzitetu, nestranačka je ličnost i ateista. Njegov zamenik, pomoćnici i državni sekretar tog resora realizuju njegov koncept reforme školstva. On formuliše strategiju, a pomenuti podređeni razrađuju načine realizacije. Ako se neki od podređenih protivi ili ne snalazi u uslovima razvoja novog koncepta, šansu dobija neko drugi (konkurencija). Ako se na mesta ministra i pomoćnika dovode apartčici, karijeristi bilo koje vrste ili neki "levaci" samo zato što su "naši", stvar je propala... Da bi ovakav tretman imao svaki nivo hijerarhije, mora da postoji konkurencija. Za učiteljice, prosvetnu inspekciju, direktora škole, pa naviše...

Nastavak primera... Ako je deo reforme potpuno izbacivanje veronauke iz škole, ministar kao, pre svega, politička ličnost nalazi moduse da to prođe politički bezbolno, s obzirom na otpor SPC, njima kolateralne stranke i grupe, kao i populaciju koja se deklariše kao "vernici". Da bi ministar kompetentno parirao otporu pomenutih, mora da ima odgovarajuće obrazovanje (psihologija, logika, filozofija, sociologija), argumente zasnovane na znanju i moralni autoritet.

Da se ne udaljimo od teme, previše... Ako neka politička snaga (naglasak je na snaga) dokaže da će ovako da se ponaša na vlasti, ima razloga da se izađe na izbore, a do tada...

[Observer]

Iako je u prethodnim prilozima bilo odgovora i na postavljena i na nepostavljena pitanja... evo istih odgovora i u drugačijoj formi:

a) neizlazak na izbore nije nikakav kapric, već čin civilizovanog protesta/otpora zbog nemogućnosti izbora (ni apatija, ni linč, samo ignorisanje),

b) nemogućnost izbora je situacija u kojoj su kandidati ili "svi loši" ili postoje i malobrojni "dobri", ali bez ikakvih šansi da budu u vlasti, jer nemaju političku snagu (tzv. male stranke sa časnim i sposobnim pojedincima),

c) masovni neizlazak na izbore je upozorenje onima koji jesu politička snaga (mogu da pređu cenzus), ali se neodgovorno ponašaju (veće stranke sa ne baš časnim pojedincima),

d) čak i masovni neizlazak na izbore neće izazvati kolaps političkog sistema, jer će se kakva-takva zakonodavna i izvršna vlast konstituisati i imati kakav-takav legitimitet (već je spomenut paradoks parlamentarne demokratije...) i

e) ako tako izabrana vlast i ne bude zastupnik interesa apstinenata i "vernika-glasača" malih stranaka, najveću cenu će ipak platiti političari koji su ostali bez posla (nisu prošli cenzus), što i zaslužuju, jer su prethodno, po ko zna koji put, izneverili očekivanja - možda će ubuduće da misle o tome...

Na kraju... pitanje svih pitanja: ko može da bude repektabilna snaga u skupštini i da zastupa najvažnije i autentične interese naroda i države? Koja je to stranka?

Ili baš konkretno pitanje... za koga da glasa, na primer, učiteljica koja je jedina zaposlena u užoj i široj porodici (muž dobio otkaz, deca su učenici/studenti, roditelji u penziji, sestra ne može da nađe posao...)? Za kog političara ovi ljudi uopšte i postoje! I to je odgovor na pitanje iz naslova ove teme:

Kad mi počnemo da postojimo za njih i oni će postojati za nas!

[Observer]

Uglavnom se slažem sa iznetim, uz neke rezerve u vezi sa terminologijom koja se koristi da se političari prikažu u pravom svetlu - ima, naime, preciznijih izraza . Inače, zaista nisu svi političari isti: verovatno nekompromitovani među njima još nisu bili u prilici da se kompromituju.

Proteklih 20+ godina kod nas stvorilo je uverenje o potrebi malog ili malo većeg distanciranja (ne samo od politike) i bavljenja sobom i svojima. Zbog toga deo populacije ne bi da promoviše tuđe ideje, lobira za "neku tamo" opciju, niti da se bori da "neko" dođe na vlast, jer to je posao onog ko hoće na vlast! Ako budemo radili taj tuđ posao, ko će da radi naš?

Neka političari sami, ako su sposobni, pošteni i razumni, političkim sredstvima ubede dovoljan procenat glasačkog tela u zaista dobre ideje, neka pobede na izborima, neka na vlasti dokažu da nisu prevaranti, pa ćemo da ih podržavamo. Do tada ćemo se baviti nama samima, jer neće niko to bolje da radi od nas ili umesto nas. I na tom stavu apstinentima niko ne može ništa da zameri.

Ako se u dogledno vreme ne pojave "dobri" političari i ako postoji bojazan da će "suviše desni" ili "suviše levi" da dođu na vlast, neka "glasači entuzijasti" formiraju jaku "srednju" varijantu, koja će na izborima "zbrisati" sve ekstremne opcije. Apstinenti bi tada prestali da budu apstinenti, razumljivo, ako prethodno opisano nije neka "kurta-murta" ili "kalif-umesto-kalifa" varijanta.

Poenta: ako nečiji stavovi i argumenti "zvuče smešno", potpuno je legitimno da samo oni sa stavovima koji "zvuče ozbiljno" zajedno sa političarima učestvuju u izbornom procesu...

[stojadinovicp]

Mislim da si dotakao glavni problem svih naših problema.
Stvar je u nepoverenju, ne samo prema politici, već ljudi generalno u ovoj zemlji (a i šire) gotovo da više nikome ne veruju. Pričam ono što vidim, a vidim da ljudi sve manje veruju rođacima, prijateljima, komšijama...A o političarima da ne govorim.
Ovo je sasvim logična posledica višedecenijskog laganja, pljačkanja, maltretiranja, propalih nadanja, razočarenja, gubitaka itd. Možda će poređenje koje želim upotrebiti zvučati neprimereno, ali prosečan građanin ove države (a i šire) je više-manje zlostavljana osoba, i podseća na izmanipulisanu pretučenu silovanu ženu, koja pokušava da nađe izlaz iz pakla u kojem se nalazi. Međutim većina stanovništva to ne želi da prizna...

Politička snaga, koja želi ozdravljenje svojim građanima, prvo mora da pregleda stručnu medicinsku literaturu kako se zlostavljani leče, i eto im temelja za njihov politički program.

[Observer]

Verovatno da nema potrebe za korišćenjem "stručne" literature, jer su stvari veoma jednostavne: ko nije bio ni "očaran", ne može da bude ni razočaran...

Za nepoverenje diktirano objektivnim razlozima jedina "terapija" je zamena subjekta koji je izazvao nepoverenje. Naravno, tu postoji dosta personalnog (tzv. "lični prag osetljivosti" i "lični prag sujete") u shvatanju šta je izigrano poverenje. Jedno je sigurno - ako novi subjekat "od poverenja" nije ni na vidiku... eto ove teme, tj. naše najveće tragedije: aktuelni političari su slika (i prilika) našeg proseka i nadproseka.

Inače se apsolutno slažem (nisam ni naglasio, jer se podrazumeva) da oni koji su u neku ideju ulagali mnogo, moraju i da baštine neku "opipljivu" ili manje opipljivu korist od toga. Kao što je umesno da ne treba da budu bilo kako sankcionisani oni koji neće da "prljaju ruke". Možda takvi u svom poslu rade bolje za "opštu" stvar nego prosečan političar, a možda samo neće da usmere kapacitete na tu stranu ili hoće da budu nešto više nego "radna snaga"...

Čest je slučaj nedostatka entuzijazma za društveni angažman zbog činjenice/utiska da i potencijalno nadprosečni deo populacije nije zreo u političkom, intelektualnom i etičkom smislu... Ponekad izgleda da neke stranke/opcije zapravo neće na vlast (iako stalno trućaju o promenama), jer im je mnogo "lekovitije" da se infantilno bave čistom samopromocijom (do egzibicionizma i dalje...), a o "fanovima" da i ne govorim.

Sasvim druga stvar je neko drugo glasanje, na primer: "Veronauka u školama: da ili ne?" ili "Obavezna vakcinacija?" ili "Crkve i poreske obaveze" - tu ima šta da se bira i apstinencija bi bila neodgovorna poza, čak i ako je verovatno da većinski deo naše populacije "hoće" versku nastavu, "neće" da se vakciniše i "misli" da je crkva iznad zakona.

[Observer]

Već sam toliko puta izlazio na izbore (i sve je isto ili skoro isto), pa ne moram baš svaki put. Ali... da se pojavila neka politička snaga koja zastupa moj ili opšti interes, ne bi bilo razloga da apstiniram. Nema te snage, na žalost... Ako neko vidi neku snagu ili ako je stav da se na izbore izlazi bezuslovno ili da "ne pobede loši", slobodno neka izađe.

Inače, ne kritikujem izbore kao instituciju, pa čak ni činjenicu da, po meni, nema izbora...

Neću da budem "radna snaga" nijednoj političkoj, a ni bilo kojoj drugoj opciji, jer me neki drugi kvaliteti preporučuju za nešto više. Činjenica da je to možda pretenciozno nije dokaz da treba izaći na izbore.

Ako ne može jasno da se kaže "za koga da se glasa" i nema nekih posebnih argumenata za izlazak na izbore (što je i ranije konstatovano), za ovu raspravu nema baš razloga, a nije ni u skladu sa pravilima foruma.

[Observer]

Tzv. predizborna tišina, uoči vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji, počeće večeras u ponoć i trajaće do zatvaranja birališta, odnosno do 16. marta u 20 sati.

Predizborna tišina podrazumeva zabranu izborne propagande, što je propisano Zakonom o izboru narodnih poslanika. Tokom tog perioda zabranjena je izborna propaganda preko sredstava javnog informisanja, slanje poruka biračima...

[Observer]

Ako je sve to tako, nema potrebe da nastavimo raspravu...

[stojadinovicp]

Observer, budi sretan da nisi banovan, umesto što prijavljuješ Dalibora da te "napada".

Mukica... tebe neko napada... jujuju...

[Petrovic]

Ako postoje stranke koje će pogurati neke stvari od kojih ćemo imati interes i ja i društvo i ja ću glasati za njih, ali ja ne vidim ni jednu takvu stranku.

http://dostajebilo.rs/

Program