Možda bi se od tribine sa potencijalno značajnijom temom ("agresija i ugroženost manjina") dobilo više (analize), a ne samo napadno "duhovita" deskripcija (agenda?) o ipak drugoj po značaju temi ("tolerancija"), pa se tekst koji sledi može smatrati dopunom, a ne replikom. Nije replika zato što je sve što je na tribini rečeno tačno, a jeste dopuna zato što je to malo za ozbiljno i efikasno rešenje.
U tom smislu...
Izgleda da smo pseudo-teističko društvo koje živi u jednom para-sekularnom sistemu.Para-sekularni sistem samo (i stidljivo) deklariše odvojenost crkve i države, a pseudo-teisti se, kao većinska grupa, promovišu, ne u autentično religijskom, već uglavnom u svojevrsnom "styling-religijskom" smislu. Zbog toga nivo ugroženosti u ovoj zajednici uglavnom zavisi od dve stvari: od nivoa potrebe za promocijom tog pseudo-teističkog i pripadnosti većinskoj zajednici. Ovo prvo može da ima čak i komične oblike, ali samo ako se pripada, po nekom drugom kriterijumu, većinskom u zajednici (nacionalno, na primer). Pripadnici manjinskog dela izloženi su uticajima mnogo "manje prijatne vrste". I naravno - para-sekularni sistem nije uzrok, već posledica dominacije pseudo-teista.
Međutim... važnije pitanje je: otkud agresija dominantne pseudo-konfesije?Ako u ex-YU okruženju postoje i druge (manje ili više slične) pseudo-konfesije i ako je sklonost ka agresiji slična (što je "eksperimentalno" dokazano u nedavnim građanskim ratovima), moguće je da uzrok agresije nije samo "niz malih" pseudo-konfesionalnih razlika. Verovatniji glavni razlog potrebe za agresijom je nedovoljna civilizovanost u kombinaciji sa hroničnom neispunjenošću u emocionalnom smislu ili jednostavno:
divlji smo i nesrećni! I tu ne može da pomogne ni dovoljno veliki upliv tekovina tehničkog razvoja, a ni "postizanje uspeha", kao loša zamena za suštinsku ispunjenost srećom.
"Verska" pripadnost ovde je samo opravdanje, koje agresiji/nasilju daje "viši" smisao. Ako bi sada, na neki volšebni način, nestale sve konfesionalne podele, situacija se ne bi bitno promenila, jer bi uzrok agresije i nasilja ostao. Ili pojednostavljeno: Dawkins i Hitchens bi ovde bili bez posla...
Rešenje problema traži vreme!
Za početak rešavanja problema agresije potrebni su prvo
uslovi i pristojnosti i kulture dijaloga, gde bi trebalo da dođu do izražaja, pre svega, oni koji su "samo" intelektualno (i po kreativnosti) superiorni, a nisu, u evolutivnom smislu, uzmakli u odnosu na uglavnom agresivne i prilagodljive. Kod nas, naime, autentični glas razuma i pameti, često bude ocenjen kao "pametovanje", koje smeta ovim agresivnim i prilagodljivim da i oni, eto, dođu do nekakvog izražaja. U tom smislu mi ne živimo samo u vremenu "osvete ponavljača", već i u atmosferi "terora štrebera".
Prebacivanje odgovornosti na porodicu (gde sve počinje),
a zatim i na školu (iz koje treba da je potpuno izbačena svaka veronauka ili njena "soft" EU varijanta) bio bi cilj uspeha tog dijaloga, pri čemu, u ekstremnim slučajevima,
pravosuđe mora već jednom da odigra svoju ulogu. Situacija u kojoj sudije (uglavnom iz straha za ličnu bezbednosti ili položaj) oslobađaju, uz pravnu pomoć advokata, one koji su ogrezli u nasilju, mora da se reši i na personalnom i na sistemskom nivou: ako se neko boji da osudi kriminalca, neka se ne "gura" da bude sudija, a sistem neka prihvati obavezu da štiti integritet svih subjekata u pravosuđu i da već jednom stvori uslove da se agresija i nasilje baš ne isplate.
U ovom smislu je indikativno da niko iz tzv. "velikih" religijskih zajednica nikad nije osudio bilo kakvo nasilje (školsko, porodično, na javnim mestima, u politici, prema manjinama...), a da bitni politički faktori to ne rade ni pred izbore, o čemu svedoči i aktuelna kampanja.