Tomina crkva niče u selu bez škole i prodavnice

[stojadinovicp]

Tomina crkva niče u selu bez škole i prodavnice

Bajčetina je malo planinsko selo. U njemu živi 18 duša. Kuće oronule, napuštene, nema škole ni prodavnice... Ali to je selo Tomislava Nikolića, predsednika Srbije. Tu on gradi crkvu, na svom imanju, i sve će pokloniti Žičkoj eparhiji.



Bajčetina je udaljena oko 20 kilometara od grada Kragujevca. Do nje se stiže putem punim krivina i uzbrdica. Na raskrsnici u selu skreće se levo za Tominu kuću, a baš ispred je gradilište nove crkve.

- Radimo ovde već oko 20 dana. U jednoj smeni. Ja sam iz Uroševca, živim u Kraljevu, a sada dok se ovde gradi, stanujem u Kragujevcu. Gradimo po planu, zidamo, radimo, a trebalo bi da sve završimo sledeće godine - kaže građevinac Boban Marković.

Dok pričamo sa radnicima, a došli smo nenajavljeni, stiže plavi automobil. Iz njega izlazi čovek, kaže: „Pomaže bog“. Odgovaramo „Bog pomogao“. Tu se ukratko sporazumemo - on je predstavnik MUP-a, mi novinari. Pita zbog čega smo došli, mi kažemo, popričamo i on ode svojim poslom. Ostadosmo mi i građevinari...



Stotinak metara dalje od gradilišta nailazimo na ženu koja izlazi iz dvorišta. Ona je Mira, snaha predsednika države.

- Ovde nikada nismo imali crkvu, i lepo je to što se gradi. Ja dolazim povremeno ovde, a živim u Kragujevcu - priča Mira.

Uz put ponovo dolazi policajac, ovaj put u uniformi. Traži legitimacije. Uzima podatke, zapisuje sve to na papir. Pozdravlja se i odlazi. Tada se pojavljuje Dušan Nikolić, predsednikov brat od strica.

- Ovde je preostalo nas malo. Dece nema. Škola je ugašena pre 30 godina. Prodavnica ne radi već 20 godina. Kada treba nešto da kupimo, idemo daleko... Ali dobro je što se gradi crkva. Od nas niko ništa nije tražio da platimo, a i da jeste, nemamo - kaže Nikolić.

Vozimo se nizbrdo, puca pogled, ali živu dušu je teško pronaći... Kraj puta, gde su plave košnice, vidimo čoveka.

- Ja sam Slavko Fuštar, penzioner. Ovo selo je bilo zapušteno sve dok Toma nije došao na vlast. Komšiji je, na primer, umrla majka, a bila je zima. Nedelju dana nije mogao da je sahrani, jer niko nije raščistio sneg. A sada, napravili su put, asfaltirali, očistili žbunje pored njega... Postavljaju se bandere, uvode struju... Zimus su dva puta za noć sklanjali sneg sa puta. Problem je to što nema autobusa i prevoza dovde, jer poslednja stanica je udaljena 20 kilometara - priča Slavko.

U opštini Knić kažu da je predsednik pribavio sve potrebne dozvole. Crkva ima 153 kvadrata i Tomislav Nikolić je vlasnik parcele i investitor.

U Eparhiji žičkoj kažu da je crkva posvećena Svetom Dimitriju. Osveštani su temelji, zemljište. Posle dovršetka gradnje sve će postati vlasništvo Srpske pravoslavne crkve.

[Milentijevic]

Crkva sv. Tome Diplome niče u selu bez škole, bez prodavnice, a po svemu sudeći i bez ljudi. To i nije tako loše, pošto je Bajčetina mesto u kome crkva nikakvu štetu nikome neće naneti. Jedino ostaje pitanje zbog čega su ta sredstva spiskana u zidanje objekta koji nikome nije potreban i na mestu na kome praktično niko i ne živi, umesto da su uložena u nešto korisnije. To bi na primer moglo da bude zidanje nekog vrtića (tamo gde je potreban), ili nekog doma zdravlja negde, ili neke škole, istraživačke stanice u nekoj šumi. Eto, mogla je ta istraživačka stanica (geološka, biološka) možda baš i u Bajčetini da se izgradi. Što da to selo ne postane centar izučavanja nekih biljaka ili životinja, ili nekih stena ako ih ima zanimljivih u tom kraju...? Istraživačka stanica napunila bi to mesto decom i omladinom, pa bi imalo smisla otvoriti i neku prodavnicu, pa poštu, pa ko zna šta još... Dakle objekti u pustahijama mogu biti i korisni ako imaju neku svrhu. Ali sveti Toma Diploma izgleda ne voli svoje rodno mesto, on ne želi da se ono razvija, pa umesto da Bajčetina pošto je već izrodila predsednika ima i neku korist od toga, ona jadna biva zakopana i zacementirana ovim nepotrebnim, neinspirativnim, odbojnim i skupim objektom koji ništa dobro i nikakvu korist nikome i nikada neće doneti.