Dijalog ateisti vs. "teisti" - zašto, kako i koliko?

[Observer]

Možda je primereno da se u ovoj temi postave neka jednostavnija pitanja, a ne ona tzv. iskonska... bar iz jednog dobrog razloga: da bi ponuđeni odgovori bili dovoljno dobri za skoro sve prosečne ateiste i prosečne teiste. Glavni razlog nije tolerancija ili politička korektnost, već sofisticirano-pragmatični pristup čiji je cilj da se promeni status ateista kao ugrožene manjine.

U vezi sa tim, postoji dilema: u bilo kakvim raspravama, gde su na jednoj strani tzv. teisti, a na drugoj ateisti, suvisle dokaze i činjenice iznose samo ateisti, dok teisti reprodukuju uvrežena "verovanja" (ili dogmu, ili kanone...) bez ličnog kritičkog stava... Zašto?

Napomena: u gornjoj dilemi se prosečni teisti i prosečni ateisti ne spominju samo u religijskom, već u smislu psiho-sociološkog statusa: prvi misle da veruju, a drugi misle da znaju...

[Observer]

Pomenuta "lakša" pitanja služe sledećoj svrsi: da bi "ona" strana uopšte saslušala, a zatim i nešto razumela... eventualno. Ako se onima koji hoće da slušaju objasni motiv/povod/razlog njihovog "verovanja", neće ni biti potrebe za "velikim" odgovorima, na zaista iskonska pitanja...

Jedino što ovde "mora" je da rasprava ne bude sama sebi cilj, tj. da ne bude promocija nečije obaveštenosti i obrazovanja ili razglabanje o sporednom, već iskazivanje sopstvenog stava u razmatranju suštine... A suština je: zašto neki hoće da "misle da veruju", a neće da "saznaju"? Ili zašto je većini bilo koja dogma "privlačnija" od bilo koje spoznaje?

U suočavanju stavova autentični ateisti se oslanjaju na zdrav razum i slobodno razmišljanje, a ako logika zataji, može i nauka (dopunjuju se, kao "vera" i religija), iako se ne vidi smisao u gubljenju vremena na analize tipa "kako slon, ako je pozadi i na gornjoj platformi, utiče na dinamičku stabilnost Nojeve barke"... na primer...
Edit: Ispravljeno, izvinjavam se...

[stojadinovicp]

Slika nojeve barke se ne vidi, taj sajt "belibagrem" ne dozvoljava da se njihove slike kače direktno bilo gde... predlažem skidanje te slike, ili screenshot uz pomoć greenshot aplikacije ili neke slične i onda kačenje na imgur sajt.

[Observer]

Odgovarajuća ravnotežna konfiguracija sa slonom nije baš česta u "starostavnim" prikazima "Noah ark" fenomena, pa sam uzeo istu sliku sa drugog sajta. Ako i ovo bude pod restrikcijom, eto priloga tezi da se "blasfemija ne isplati" čak i ako su namere potekle od čestitoga...

[Observer]

Dakle... dijalog sa "vernicima" (simpatizerima, volonterima, aktivistima, profesionalcima...) trebalo bi da služi samo jednoj svrsi: neophodnom razotkrivanju i razobličavanju crkve, religije i vere. To nije i ne može da bude neki poseban intelektualni doživljaj za ateiste ili "prosvetljenje" za "verujuće", s obzirom na izrazitu nesrazmeru u intelektualnim performansama, obrazovanju, informisanosti i emocionalnoj ispunjenosti i nepomirljivost stavova obe strane. Ipak, entuzijazam ateista mogao bi da dobije smisao ako se ovaj dijalog shvati kao ulaganje u budućnost svih.

Zašto je to neophodno? Pre svega, zbog dogmatske represije koja indirektno brani i direktno ometa ostvarenje elementarnih ljudskih prava, a zatim i zbog ponekad "ne baš miroljubivog" nastojanja vraćanja "izgubljenih duša na pravi put", što (light ili hard) ateiste getoizira u status ugrožene manjine.

Zašto razotkrivanje? Zato što se u "teoriji istrage" polazi od toga da za "nedelo" mora da postoji i "motiv" i "sredstvo" i "prilika".

Zašto razobličavanje? Zato što se nedelo mora tretirati kao ozbiljno, ako se čini svesno, sa tzv. "opasnim namerama" ili iz tzv. "niskih pobuda".

Zašto crkve, religije i vere? Zato što je, hijerarhijski gledano, "konzorcijum" crkva osmislio proizvodni program čiji se proizvod religija, distribuira na duhovnom tržištu, na osnovu veštački stvorene potrebe za "verom".

[Observer]

Nebitna je dilema (tipa "kokoška/jaje") da li je pomenuta "dogmatska represija" ekskluzivno patentirana od strane konzorcijuma vera/religija/crkva ili je "prepisana" od nekakve despotske strahovlade (apsolutističke diktature...). Konzorcijum svoj uspeh na "tržištu duša" (a ne "duhovnom tržištu") zasniva na maltene identičnim prilikama, motivima i sredstvima kao i u slučaju većine "svetovnih" diktatura, gde se ističu:

a) kombinacija "zabrana + osećaj krivice + strah od sankcije",
b) kombinacija "neistina + neproveriva tvrdnja + površno tumačenje + mistifikacija",
c) kombinacija "neznanje + neobrazovanost + zloupotreba znanja" i
d) kombinacija "negativne emocije + pozitivne emocije",

Prva kombinacija ima strateško mesto u religijskoj (i svakoj drugoj) dogmi, a ostale su samo tehnička realizacija - servis sistema gde se svako drži u "osećanju krivice", jer je prekršio neku "zabranu", što izaziva "strah od sankcije".

Što je zabrana apsurdnija (a konzorcijum takve nameće, uglavnom), bolje će "filtrirati" one opasno misleće (ili hrabrije, u užem ili širem smislu), jer ostatak populacije ne predstavlja veću pretnju opstanku dogme. S obzirom da je "osećaj krivice" za prekršaj apsurdne zabrane malo verovatan kod kategorije mislećih, nosioci dogme primorani su da preduzmu dva tipa sankcija: drakonske i selektivne.

Ove prve nisu neefikasne, ali su "out of time & old fashion" način da se neko drži u strahu i doprinose lošoj reklami, što nosioci dogme "modernih shvatanja" baš ne vole. Mnogo efikasnije su, kao veoma perfidne, selektivne sankcije, koje kod "krivca" izazivaju kakvu-takvu nadu da će ih izbeći (što može da bude veoma frustrirajuće) ili izazivaju osećaj nepravde i nesigurnosti, jer sankcija ne važi za sve isto: postoje jednaki i "jednakiji".

Inače, selektivne sankcije su veoma efikasne u stvaranju sistema "kontra-usluga", koje, ako su tzv. "opipljive", dodatno doprinose materijalnoj bazi dogme (za detalje - Google: pojam "indulgencija").

[Observer]

Kombinacija "strah+mistifikacija+neznanje±emocije" predstavlja odlične uslove (tržište) za ono što je cilj svakog konzorcijuma "vere", religije i crkve: manipulacija masama i pojedincima, uglavnom u veoma "svetovne" svrhe.

Dakle, iako su sredstva koja koristi konzorcijum iz sfere psiho-sociološkog (ideali, smisao, svest, savest... i druge "svete" stvari), cilj je veoma prizeman: manipulativno držanje populacije u pokornosti. Iako izgleda "samo to" - dovoljno je! O posledicama ovakve uloge tj. statusa populacije, neki drugi put u nekoj drugoj temi...

Mistifikacija je možda najzanimljiviji metod-sredstvo tipične manipulacije i može da čini osnovu "servisiranja" dogme. Zanimljiva je zbog toga što je dobar indikator namera onog ko preduzima mistifikaciju, inače prisutnu u svim oblastima života, a ne samo u sferi religijskog.

Ilustrativni primer su mađioničarski trikovi... u kojima uživaju deca, a i odrasli... Opravdano je pitanje: zašto je "zabavno", na primer, "vađenje zeca iz šešira" ili "testerisanje sanduka u kojem je neko", ako je poznato da je u pitanju trik. Verovatno zato što je u pitanju "čudo", a ljudi vole "čuda". Lakoverni posebno.

Zašto su opisana i slična "čuda" toliko privlačna, ako smo svedoci svakodnevnih mnogo većih "čuda", o kojima nismo ni slutili pre nekoliko godina ili desetina godina (informacijske i nanotehnologije, farmaceutske tehnologije, demokratke tekovine, civilizacijska dostignuća...).

Privlačnost "čuda" je slična opštoj privlačnosti dogme:
a) "čudo" koje je neko prosečan "iskusio", izdvaja ga iz gomile njemu sličnih i
b) "čudo" pomalo izjednačava prosečne i nadprosečne, jer ovi drugi, možda i za sada, ne mogu da naučno opovrgnu postojanje "čuda".

Kao što "vernici" baš ne vole ateiste, a ni prosečni ove nadprosečne, tako ni mistifikatori (svih boja, ukusa i mirisa) ne vole demistifikatore. Demistifikatori im kvare "posao" i prave lošu reklamu.

[Observer]

Prethodno pomenuti strah i mistifikacija nisu dovoljni za postizanje ciljeva "vere", religije i crkve - neophodno je neznanje!

Iz dovoljno primera koji ilustruju da je neznanje neophodno za religijsku i svaku drugu manipulaciju, sledi zaključak da ostala sredstva manipulacije (strah, mistifikacija, emocije) nemaju skoro nikakav efekat, ako nema neznanja kao "plodne" osnove. Ništa tako efikasno kao neznanje ne vodi statusu inferiornosti i ne može da stvori osećaj bespomoćnosti (nesigurnosti, drugorazrednog značaja) u odnosu na druge pripadnike zajednice i/ili u odnosu na društvena dešavanja i ostale pojave.

Situacija sa strahom, mistifikacijom i emocijama je jednostavnija, jer ova stanja iz sfere psiho-sociološkog mogu relativno brzo da se "servisiraju", ako se subjekt-osoba-ličnost suoči sa besmislom nekih razloga za strah, racionalnim načinima za upravljanje emocijama ili metodama da se parira nečijoj potrebi za mistifikacijom.

Problem sa neznanjem je srazmerno veći, makar samo iz jednog razloga: neznanje ne može da nestane na "volšebni" način i brzo, bez obzira u kojim oblicima se javlja (standardno kao neznanje, neobrazovanost, neinformisanost...) ili na koji način se "maskira" (antiznanje, poluznanje, nefunkcionalno znanje, "opsenjivanje prostote"...). Pored toga, neznanje se veoma lako i brzo ("iz aviona") vidi i otkriva (nema foliranja), čak i kada je u pitanju neki veoma "liberalni" koncept spoznaje. U tom smislu je ilustrativno poređenje tzv. "tvrdih" i "mekih" nauka. I konačno, neznanje se lako kontroliše, ali samo u "loše" svrhe. Pozitivna kontrola neznanja ide veoma teško.

Dva aspekta neznanja su bitna u ovoj temi (dijalozi sa "vernicima"):
a) standardno neznanje kao performansa i karakterna osobina "vernika" i
b) maskirano neznanje kao slaba pozicija ateiste.

Ovo prvo se odnosi uglavnom na prosečne "vernike", a drugo na prosečne (zapravo neautentične) ateiste. Obeležja standardnog neznanja prosečnog "vernika" jasna su i bez detaljnog objašnjenja. Maskirano neznanje ili fingirano znanje, kao ne baš sjajna pozicija u odnosu sa "verujućima", ne samo da kvari status ateizma, kao objektivnog (naučnog) pogleda na svet, već može da doprinese i ozbiljnom narušavanju društvenog ugleda ateista, kod "light" vernika ili onih koji kao "nesvrstana" publika, prate dijalog.

Jedini smisao javnog dijaloga sa "vernicima", koji nisu "ravnopravni sagovornici", samo je širenje ideje ateizma u delu javnosti koji teži autentičnom znanju, dakle kod "ravnopravnih sagovornika".

[Observer]

Tih detalja nema samo iz jednog razloga: tema je startovana sa idejom da se "razobliče" motivi konzorcijuma u zloupotrebi sklonosti ka tzv. "intuitivnom" mišljenju, a ne da se analizira "intuitivni" pristup sam po sebi... Osim toga, prilozi bi bili duži, a to nije dobro za forum...

Dakle, ako postoji sklonost ka "intuitivnom" pristupu (smatra se da je to osnova "verovanja" bilo koje vrste, a i "izgleda" tako), konzorcijum će veštački da favorizuje spoljašnju potrebu za takvim mišljenjem (o tehnologiji favorizovanja drugi put), u odnosu na prirodniju potrebu za tzv. "analitičkim" mišljenjem, jer je to kompatibilno sa njegovim "paklenim" namerama.

[Observer]

Značaj manipulacije emocijama u nametanju dogme (i u svim pratećim aktivnostima konzorcijuma) čak možda prevazilazi varijante manipulacije strahom, mistifikacijom i neznanjem. U izlaganju ideje kako se u manipulaciji "servisiraju" emocije, može da se pođe od pojednostavljene klasifikacije na "pozitivne" (simpatija, ljubav, empatija...) i "negativne" (mržnja, prezir, pakost...) emocije.

Široke su mogućnosti da se znanju i naučnoj istini, koje promovišu ateisti, parira izazivanjem "pozitivnih" emocija, po sistemu: ako nije uspela sila (strah+mistifikacija+neznanje) uspeće mila "osećanja". U napadu na ateistički koncept obično se pozitivne emocije izazivaju isticanjem tzv. "svetih" stvari i korišćenjem i zloupotrebom tzv. "svetih" reči, uz čestu zamenu teza i ostale trikove u dijalogu "neravnopravnih sagovornika". Tako se, na primer, "umesto prava, traži pravda", "višim" razlogom opravdava manje ili veće nedelo ili stane na stranu "onog ko je čestit, a ne onog ko zna" ili, što je naš specijalitet u ova tranziciona vremena, "onog ko ima, a ne onog ko ume".

Za razliku od pozitivnih, negativne emocije služe kao opasno sredstvo da se diskredituju ateisti (personalno ili kolektivno), izazivanjem tzv. "niskih strasti". Prosečni "vernik" redovno je pristalica, ne socijalne pravde (što je poželjno), već militantnog egalitarizma, pa ga nije teško motivisati da "ne voli okolinu koja je drugačija ili bolja" (šta god to bilo). Iako je javno izazivanje negativnih emocija (mržnje, prezira, pakosti ili potrebe da se nekom naudi) kod nas čak i zakonom definisano kao krivično delo, konzorcijum rado koristi ovu tehnologiju. Argument da su ovi prostori "baš pogodno tlo" za ispoljavanje "niskih strasti", ponekad se dokazuje događajima iz II svetskog rata, kada je komandant Gestapoa za Beograd zahtevao od građana da ne denunciraju svoje komšije neprestano, jer toliko slučajeva njegova "firma" ne može da obradi.

U samoj suštini "širenja vere" je baš to negativno egalitarističko nastojanje da svi budemo isti, da niko ne "štrči" i da "niko ne bude neko, već samo nešto", kao i svi ostali "verujući". U tom smislu je agresivno nametanje "verskog" pristupa analogno primoravanju čoveka da, bez ikakvih zdravstvenih indikacija, ipak uzima nekakvu terapiju... Svesni činjenice o neuspehu "širenja vere", "vernici" se zadovoljavaju i samo pristankom ateista na dijalog...

[Observer]

Zašto je dogma toliko privlačna? Verovatno zato što se neznanje pomoću nje lako i jeftino servisira.

Pasivna strana u pridržavanju dogmi (obični "vernici") sebe vidi kao biće koje, osim svakodnevnih i uobičajenih (svetovnih, fizičkih) poslova, ima i "duhovne" aktivnosti (molitve, mise, pričešća, krštenja, ispovedanja, postovi, praznici...), što je "dostojna" zamena za intelektualno, emocionalno i moralno. Privrženost dogmi ne traži neko posebno obrazovanje, znanje, razmišljanje, intelektualnu hrabrost i emancipovanost, a i lako se pokazuje. Ima doduše i nekih ulaganja (ako su "nosioci" dogme baš "zahtevni"), ali je korist na osnovu nečijeg deklarisanja kao pristalice dogme, nesrazmerno veća.

Aktivna strana (tzv. "propovednici" dogme) vešto "igrajući na kartu" neznanja, uz dosta mistifikacije i koristeći pozitivne i negativne emocije, širi dogmu (slično kao ideologiju) tražeći bespogovornu odanost. Apsurdno je da tzv. "iskreni teisti" (oni koji najmanje sumnjaju u verske nebuloze) ipak nisu najbolji propagatori dogme, već su to tzv. "pseudo-teisti" (čija je odanost "veri" samo deklarativna, a religiji i crkvi potpuna). Agresivno insistiranje na dogmi je jedan od boljih indikatora za prepoznavanje pseudo-teiste. Pseudo-teistu odlikuju prosečne performanse u svim parametrima, a posebno u etičnosti i emocionalnoj stabilnosti. Nije problem dok je takav pojedinac marginalizovan, ne valja ako ga okolnosti lansiraju kao lidera... Sudbina ljudi često je zavisila od takvih - najočigledniji primer je velika evropska zemlja tridesetih godina prošlog veka.

Liderstvo je dosta respektovano na svim prostorima i zasnovano je na dogmama koje se lansiraju "sa vrha" i bespogovorno slušaju "sa dna". Nešto bolji status imaju oni "u sredini" ili "pri vrhu" tj. u blizini lidera. U pitanju je tzv. "klika" ili "svita", koja može da ima razne nazive u zavisnosti o kojoj se organizaciji radi, ali je jedno uvek prisutno: hijerarhija zasnovana na dogmi postoji uvek.

Dogma je, dakle, privlačna i ovima sa vrha i ovima u sredini i ovima sa dna, ali iz sasvim različitih pobuda. Problem sa ateistima je što osporavaju dogmu, a time i hijerarhiju konzorcijuma.

[Observer]

Postoje, veoma pojednostavljeno gledano, tri kategorije "verujućih": oni koji "misle da u nešto veruju", oni koji "imaju veru" i oni koji su umislili da "imaju dokaz..." ili da su baš oni "dokaz postojanja Njega" (najteži slučajevi). Iako je i na prvi pogled jasno da je kriterijum ove klasifikacije, uglavnom, intelektualno-emocionalna emancipovanost, evo kratkog objašnjenja.

Najbrojniji, koji "misle da u nešto veruju", a pežorativno klasifikovani kao "prost i običan narod", izvesni nedostatak obrazovanja i znanja, intelektualne i emocionalne zrelosti, kompenzuju bilo čime što podseća na "duhovno". U tom smislu religijsko "verovanje u nešto" zahteva najmanje truda i ulaganja, jer je nesrazmerno lakše prihvatiti dogmu, nego doći do spoznaje. U ovu i sledeće kategorije spada i svakakav (fancy i običan) polusvet koji nedostatak etičkih kvaliteta nadoknađuje (obično prenaglašenim) "verovanjem".

Najzabavniji za posmatranje - oni koji "imaju veru" su zapravo tzv. "light vernici" koji ove stvari poimaju kao dekorativni dodatak njihovom intelektualnom, finansijskom, političkom ili bilo kom drugom solidnom formalnom statusu i za njih je "vera" pitanje "stylinga". To je praćeno kič i "estradnim" obeležavanjem "važnih" događaja u verskim objektima, manje ili više bezazlenim foliranjem, koje se uglavnom svodi na "prigodne" izjave, nošenje verskih obeležja većeg formata (nije baš A4, ali...) ili neke "sofisticirane" varijante poštovanja običaja (sushi na slavskom stolu...), što "pojačava" utisak koji bi imali o nekome ili nečemu. Najzabavniji u ovoj kategoriji su tzv. "intelektualci" humanističke orijentacije, koji neodgovarajuće obrazovanje iz prirodnih nauka (bežali sa časova...?) prikrivaju insistiranjem na "metafizici" i u najobičnijim situacijama (onaj "gore" im smanji "network bandwidth", jer nisu bili na nekom "mitingu podrške" ili "performansu protiv" i slično...).

Malobrojni, ali i najmanje bezazleni, koji, zbog svesti, ali i podsvesno suočeni sa činjenicom da im emocionalna ispunjenost nije u skladu sa intelektualnim ili nekim drugim potencijalima, posežu manje za "verom", a više za religijom, da bi popunili tu zaista strašnu prazninu. I tu je objašnjenje zašto su istaknuti predstavnici nekih oblasti (sport, nauka, biznis, politika...) manje ili više religiozni: prosto nisu (a znaju da nisu) sposobni za primarnu vrstu ljudske duhovne nadgradnje - emocije.

Uz ove "izuzetne" u ovoj kategoriji su i tzv. "sjajni mediokriteti" koji, svesni svog skromnog položaja u hijerarhiji bilo koje oblasti, pokušavaju da baš smarajućim instiranjem na "verskim" pitanjima (obično "iskonskim") stave sebe u prvi plan, u čemu ima kiča i egzibicionizma u raznim razmerama.

U međuvrmenu, s obzirom na zahteve pristigle iz FB grupe AS... evo i jedne klasifikacije koja odslikava aktuelni trenutak tzv. parareligijskih stremljenja... Kategorije su:
a) Neuravnoteženi patetični - kategorija koja stvarno veruje da bitno utiče i pomaže da Zemlja postane bolje mesto za život (politički korektne zamlate i klovnovi),
b) Anonimusi - kategorija koja suočena sa beznačajnošću sopstvenog položaja u univerzumu, nastoji da izađe iz zone "niko i ništa", pa se bavi svakojakim aktivizmom (egzibicionisti svih vrsta, boja, ukusa i mirisa),
c) Foliranti - kategorija kojoj je klasična religioznost previše "ruralna", pa se odlučuje za "new age & fancy" parareligijsku modu (veganstvo, budizam, joga, meiditacija...),
d) Prevaranti - kategorija onih sa sukobom interesa koji u aktivizmu vide profesiju, nadajući se "uplivu" u fondove, projekte, centre ili NVO za zaštitu svega i svačega (nezaposleni - studirali "mekane" nauke) i
e) Prostaci - kategorija nevaspitanih i neobrazovanih, koja bi da se raspravlja i svađa, jer joj neke bitnije stvari nisu potaman, a aktivizam je zgodna tema za istresanje na druge (tzv. "energentski vampiri").

[Observer]

Mi smo jedna, u osnovi, pseudo-teistička zajednica, u kojoj se velika većina deklariše kao "vernici" (a zapravo su pseudo-...), a manjina kao ateisti (među kojima su malobrojni autentični ateisti). Zbog činjenice da nema neke suštinske razlike između pseudo-teiste i pseudo-ateiste, kod nas, zvanično, nema "državne" religije, ali ni sistemskog distanciranja od religije.

Pitanje: šta čini toliko sličnim pomenute pseudo-jedne i pseudo-druge? Odgovor: foliranje!

Postojeća promocija "verskog" kod nas uglavnom je posledica PR potreba (politika, estrada, sport...) dakle posledica foliranja, a stepen ugroženosti nekog uglavnom zavisi od dve stvari: stepen smaranja i pripadnost zajednici. To foliranje ponekad čak i zabavlja (ako baš nema drugih zabavnih stvari), ali samo ako se pripada većinskom delu neke zajednice. Verovatno su pripadnici manjinskog dela izloženi uticajima "manje prijatne vrste"...

Kako izgleda to foliranje? Najbolje se objasni na jednostavnom primeru...

Naime, često je u upotrebi fraza "iskreno se nadam" koja bi trebalo da "dokaže" da onaj koji se nada nije licemer, već da zaista očekuje da će se desiti neki povoljan ishod. Smatra se da prva reč u ovoj frazetini, u jezičkom smislu, "doprinosi" estetici i snazi (styling i tuning?) izjave, pa se rado koristi. Obe opisane okolnosti čine ovu "iskrenu nadu" kič varijantom prave nade. U pitanju je, dakle, kič i u jezičkom i u suštinskom smislu.

Slična situacija je uvek kada se umesto nečeg autentičnog koristi "odgovarajuća" kič zamena, pa tako i pseudo-teisti nastoje da nedostatak "vere" kompenzuju na razne načine, kao što fol-ateisti dokazuju svoj "anti-verski" stav. Foliranje se odvija kroz "template" sledećeg tipa:
▪ pojedinac folira potpuno svestan da je to foliranje,
▪ okolina zna da pojedinac svesno folira,
▪ pojedinac je svestan i da okolina zna i
▪ pojedinac nastavlja da folira...
U pitanju je dakle kolektivno i svesno prihvatanje foliranja manje ili više "istaknutog" pojedinca, kao "normalnog" ponašanja ili čak uzor poželjnog "trendy" ponašanja...

Glavni apsurd je u sledećem: ovi pseudo-teisti su autentičnim ateistima bolji "saveznici" i "saradnici" nego fol-ateisti u borbi za sistem građanskih vrednosti, jer su u PR smislu najbolja antireklama za "veru", religiju i crkvu. Zato se pravi teisti (koji su u manjini) i distanciraju od ovih pseudo-teista, pa nije retka situacija da neke (ali samo neke) svoje stavove (etički principi, prirodne nauke...) približe ateističkim. Ali samo približe...

[Observer]

Naravno, od mogućih komičnih aspekata "vere" su mnogo manje benigne njene "ozbiljne" namere: zaglupljivanje dogmom u cilju upravljanja "vernicima". U tom smislu, religija, kao i svi represivni sistemi, nesumnjivo ograničava mogućnosti da se ličnost razvije.

Kao što bez klike, svite i sile ne može da opstane diktator, ni boga nema bez "infrastukture" (vera, religija, crkva) i to su "trojstva" kojima se zapravo "klanja". Klika u prvi plan "isturi" diktatora (i dodeli mu neka vanzakonska prava), a religija izmisli boga (i "dodeli" mu neke natprirodne moći). Dok religija mora da izmisli boga, jer ovaj ne postoji, diktatura mora da promoviše lidera, jer kod grupe postoji iskonska potreba da se ima vođa, No1, spasitelj, alfamužjak...

Da li ima diktatora bez klike ili boga bez religije...? Nemoguće!

Oni "bliži" bogu/diktatoru manipulišu/vladaju pomoću dogme/ideologije. Kroz razne vidove "treniranja strogoće", bog i diktator služe samo jednoj svrsi: kontroli da se neko neko ne "ogreši". Diktature i religije sasvim su kooperativne i lepo sarađuju. Doduše, za razliku od boga, diktator ima i neka ovozemaljska svojstva i svakojake zahteve... "Vernici" i podanici imaju bitnu ulogu u održanju ove "idilične saradnje", ali ne zato što poštuju boga i diktatora, već zbog straha ili očekivanja nagrade. Dozlaboga efikasno i baš jednostavno!

Ipak... evo jedne "koristi" od dogme za sve društvene klase: "elitu" ,"srednje" i "masu". U pitanju je svojstvo (ili ideologije) dogme da disciplinuje, nametanjem propisanog pristupa u skoro svim društveno bitnim stvarima (moral, međuljudski odnosi, pravda, istina...). Zašto je "korisno" ovo disciplinovanje? Zato što "masu" štiti od ovozemaljskih nevolja, a "elitu" od moguće nediscipline "mase".

"Elita", kroz "obmanu ličnim primerom", lažnim poštovanjem dogme (ili ideologije), dodatno održava ovo stanje... Inače, zakoni u razvijenim društvima imaju istu svrhu, ali sasvim različit način delovanja. I tzv. "srednja" klasa ima koristi od ovog poretka stvari - "elita" i "masa" ih "ostavljaju na miru": prva zadovoljna odnosom snaga, a druga, dresirana da ne "talasa" baš previše.

Dakle... idila: "masa" je zadovoljna "spasenjem", "elita" upravljanjem, a "srednji" - što ih ne diraju, dok "elita" ne smisli da nahuška "masu" na "srednje", pa se stvari "otkače od kontrole".

[Observer]

U prethodnim prilozima date su samo neke osnovne napomene o aktuelnom religijskom ili pseudo-religijskom profilu "vernika", što bi moglo da bude osnova za "uspešnu" komunikaciju sa njima. U tom smislu, ateisti ističu sledeće "aksiome" za vođenje takvog dijaloga:

1. Ko prase podučava pevanju, pravi dve greške: gubi vreme i nervira prase (Mark Twain),
2. Kako odmiče razgovor ozbiljnog sa neozbiljnim, nestaje razlika između njih (Mark Twain) i
3. U raspravi obrazovanog i neobrazovanog, ovaj drugi će preći na uvrede (svađu) i poraziti prvog "na domaćem terenu" i "na iskustvo" (Greg King).

Možda je iz ovoga jasno da je ovaj dijalog nemoguć, jer je nemoguće ispuniti uslov o "ravnopravnim sagovornicima", a i zbog stava ateista da je i sama komunikacija između ovih potpuno suprotstavljenih strana zapravo "nagradno" formalno-logičko priznanje "vernicima" da su ravnopravni. Ipak, bez obzira na potencijalnu besmislenost i psiho-sociološke implikacije prihvatanja ovog dijaloga, ovde se daju neke ideje, smernice i upozorenja...

a) "Vernicima" je gotovo "vampirski" neophodna bilo kakva rasprava o smislu njihovog "verovanja" ili o bilo kojoj temi, jer im daje iluziju kakvog-takvog (intelektualnog ili etičkog) legitimiteta: kad jednom uhvate "žrtve" ateiste, ne puštaju ih iz "dijaloga".

b) "Vernici" nemaju sopstveno mišljenje o bitnim stvarima, a stavovi su im uglavnom posledica puke "načitanosti". Ne prihvataju autentično mišljenje ako "nije poteklo od osvedočenog autoriteta" (otac ovaj, sveti onaj, svete knjige...), a zbog sopstvene neslobode posebno su iritirani tuđom slobodnom i originalnom pameću.

c) "Vernici" teško prihvataju (zbog intelektualne inferiornosti i neznanja...) ili uopšte ne prihvataju (zbog religijske i svake druge zatucanosti) suvisle argumente, pozivajući se na dogmu i svakojaka etičko-filozofska opšta mesta (kao, na primer, kandidatkinje za mis univerzium koje su uvek: za mir u svetu, protiv ozonskih rupa, zabrinute zbog globalnog otopljavanja...).

d) "Vernici" koriste klasične polemičke trikove: ističu verbalne propuste i lapsuse, nebitne formalno-logičke greške, uporno ponavljaju fraze/floskule ("to nije dokaz..."), pozivaju se na "svete knjige"/"svevišnjeg", zameraju nepoznavanje verske literature, religija... i idu na iscrpljivanje sagovornika, što je definisano "aksiomu" 2.

e) "Vernici" površno slušaju sagovornika, uglavnom čekajući priliku da diskusiju usmere na teren gde se može primeniti tehnika opisana u d).

f) "Vernici" agresivno nastoje da isprovociraju sagovornika ili da ga uvredom navedu na svađu (vidi "aksiom" 3).

g) "Vernici" tumače dobru volju (pristojnost i kulturu) i neagresivnost (zbog superiornosti) ateiste kao slabost i zgodnu priliku da ga verbalno maltretiraju.

h) "Vernici" su u zabludi da su lukaviji od sagovornika ateiste, samo zbog eventualnog uspeha taktike d), e), f) i g).

i) "Vernici" zbog kompleksa inferiornosti (socijalni status, poreklo, situiranost, obrazovanje...) u ateistima vide suparnike ili čak i nekakve "klasne" neprijatelje, koji su odgovorni za neku ličnu ili kolektivnu nesreću (vidi "aksiom" 1).

j) "Vernici" tvrdoglavo ne odustaju od dijaloga sve dok ih neki medicinsko-fiziološki razlozi (umor, potreba za snom, hranom...) ili viša sila (poslovne obaveze, radno vreme...) ne primoraju na to, pritom ističući tu tvrdoglavost kao principijelnu upornost u odbrani "svevišnjeg" ili nečeg slično problematičnog.

k) Korist od dijaloga sa ateistom ima samo "vernik".

[Dragan144]

Pozdrav.

Imam samo jedno pitanje.

Da li dijalog izmedju ateista i teista podrazumeva da i teisti imaju slobodu da iskazu svoje stavove ili samo da Ateisti vode monolog bezdopustanja da se iskazu suprotni stavovi?

Hvala.

[stojadinovicp]

SVI stavovi su dobrodošli, svi stavovi se mogu izneti, ako se poštuju pravila ponašanja.

Ukratko, bez spamovanja, trolovanja i ignorisanja argumenata sagovornika.

Obavezno obrazložiti svoje stavovve i mišljenja a ne samo ih izneti i očekivati da ih svi prihvate ili da ih ni slučajno ne kritikuju.

[Observer]

Dijalog podrazumeva da se iznesu "stavovi o temi", a ne da se iznesu "samo stavovi", bez obzira na "tehnička" pitanja zasnovanosti stavova i eventualna obrazloženja.

Ovde je tema "dijalog ateisti vs. teisti" i stav je (poenta) da je taj dijalog, o suštinskim stvarima, nemoguć...

Ako se složimo oko toga šta je smisao ili značenje pojma "dijalog", dobrodošli su argumenti koji dokazuju da je dijalog moguć ili argumenti koji potvrđuju da je dijalog nemoguć. Sve ostalo je nešto što se protivi pravilima ovog foruma. Sa druge strane... i lakši ili teži promašaj poente, potreba za "filozofskim ćaskanjem" i slično... protivi se mojim pravilima za učešće u dijalogu.