Ja pripadam toj podgrupi neštovaca. Ali tu ne mogu da se složim sa nekim stvarima. Mislim da je članak na temu malo šturo ostavio to pitanje. Naime, veliki je boj neštovaca koji nisu to tek onako. Na znam šta ću, a vaspitavali me tako, pa reko ajde da bude verujem u nešto čisto da imam pokriće na svakoj strani. Ne, to nije tako.
Naime ja kao čovek inženjer imam mnogo dodira sa prirodnim naukama. JAsno mi je postalo odavno Bog nije hirovito dete sa žezlom u ruci, niti džangrizavi osvetnički nastrojen starac koji do podne mrzi sebe a od podne ceo svet i kažnjava po svojoj volji za sve i svašta, pa sad ja iz straha činim ovo ili ono. Verujem ali verujem da me ne bi kaznio, jer ne smem da ne verujem. Taman posla! Pa to je ionako shvatanje i propovedanje religije koje su sprovodili Inkvizitori. To tamno doba, pobogu. Moj Bog prašta. I dobar je. Ali šta je on? Pa nešto. Nešto za šta nisam siguran čak ni da ima moć da odlučuje o mojoj duši, a ne o mom životu, putu, sudbini ili koje čemu. Kako to znam? Pa nauka mi je to rekla, nisam slep. Ali mi nije rekla da to nešto ne postoji i ja odlučujem da u to verujem. Prosto ne sviđa mi se da budem na jednoj ili drugoj strani pa sam tu između. Odakle mi to? Pa to je neka kolektivna sredina, da tako kažem. Nisam jedini koji to tako objašnjava. Ima mnogo neštovaca koji to tako objašnjavaju. Alternativnu ideju šta bi mogao biti taj bog daću kasnije.
Sad sledeće, kaže autor članka da neštovac nikada neće pokušati da "preobrati" sagovornika, da mu neće nametati svoje stavove, i da šta više poštuje tuđe. Čekajte malo! pa meni to mnogo liči na veru onakvu kakvom joj je sam Isus propovedao. Voli i poštuj bližnjeg svog ali poštuj i druge. Pa zar to nije PRAVOVERNO! Ako posmatramo veru čisto iz tog ugla da se prate uputstva, dogme i ostalo. A šta je Bog? opet? Pa ko to zna. I sama crkva kaže da to nije čovek, ili neko nalik čoveku, nego da je to sila.
SILA? E tu je problem. Isti onaj problem koji ja imam sa NEŠTOVAC. A to je terminologija. U današnje vreme, kada nam nauka pruža toliko mnogo odgovora, nije u redu reći da je bog sila. Sila je fizička veličina. A silom se nekad označavalo svašta. Od vladara, pa do neotkrivenog entiteta kakav je bog. Dakle danas je najispravnije reći da je bog entitet. Svesni? Pa da. Da li smo ga mi svesni? Jesmo. neki jesu, neki nisu. To nije i ne treba biti predmet rasprave. Predmet rasprave treba da je ono na šta mi možemo sada da utičemo a to je terminologija. To nešto je za većinu ljudi (uzgred sa oskudnim rečnikom) u stvari neki entitet. Nadzorni? Možda. Iskreno, jeste bolje reći da su to onda entetitsti
ali bolje je ipak pravoslavci. Stvar terminologije je i to da je bog Isusov otac. Kako je mogao da uveri jadni nepismeni narod u to da ga je poslao neko sa neba. Pa najjači utisak je reći im da je to nešto tvoj otac. Kod nas je čak i zaržana ta uzrečica: Moj otac mi reko, ili me poslao, kad hoćemo da se pretstavimo kao da imamo neki autoritet koji u stvari nemamo.
Sve što ja pokušavam da kažem, govoreći ovako zdravorazumski, je to da upravo ti koji su okarakterisani kao neštovci su u ustvari, neki svesno-neki nesvesno, čuvari prave pravoslavne vere. I da ta nesigurnost u šta veruju nije tako banalna kako se implicira u članku, te da se samim tim ne bi trebao svoditi broj vernika na onaj koji svaki put kad treba ide u crkvu da kleči danima i noćima zato što je to tamo neko rekao da ta tako treba da se poštuje bog. Većina ljudi je rastrzana u stvari između čisith naučih činjenica, i slepog verovanja dogmi. Osim toga, to je velika većina kod nas, u Srbiji, i ne može se tako banalno razmišljati o tolikom broju ljudi, zar ne?
Biti ateista je jedno, ali misliti da se osoba postavlja iznad ostalih na taj način je sasvim nešto drugo.