Uočljiva je sličnost religije i politike: kao što "vernici", "verski" aktivisti i crkve ne vole ateiste, ni prosečni glasači, politički aktivisti i političke stranke ne vole apstinente, i to iz, najmanje, dva razloga:
a) kvare im osećaj "značaja" i
b) kvare im posao.
Ako je nečija nadprosečnost u nekoj profesiji (obrazovanost, informisanost, moralnost...) u velikom neskladu sa ispodprosečnim vrednostima profesionalaca-političara, eto osnovnog motiva apstinencije od glasanja i eto razloga za frustraciju i prosečnog glasača i političara: realno superiorni status apstinenta kvari kod ovih drugih osećaj "značaja" ("... šta misli o sebi, kad neće sa nama...").
Prosečni glasač redovno "žali" za egalitarizmom teških situacija, jer je jedino u nekom haosu (sankcije, restrikcije, inflacija...) mogao da živi "ravnopravno" sa onima koji po većini parametara pripadaju nekoj višoj društvenoj klasi ("kad nema struje, džabe ti je što si faca" ili "... kad nema 'leba, ne vrede ti te tvoje pare..." i slično).
Biti sa takvima u redu za glasanje?Prosečni glasač nije funkcionalno misleći (formalno obrazovanje tu nije presudno) i ne odlučuje se za neku političku opciju, već za njenog istaknutijeg predstavnika, a najčešće na osnovu parametara koji su na granici iracionalnosti (lider, čvrsta ruka, domaćin, patriota, vernik, čovek iz naroda, lepo priča...).
Biti sa takvima u redu za glasanje?Prosečni i površni glasač skoro potpuno zanemaruje činjenicu da bi politika trebalo da bude upravljanje sistemom - jedan zamoran, odgovoran i pomalo dosadan, uglavnom administrativni posao. Česte zamerke autentičnim apstinentima ("... kandiduj svoju stranku/ideju...") nisu opravdane, jer se zamenom uloga povećava rizik da političari, koji uglavnom ne umeju ništa drugo da rade, naprave veliku štetu. Sa druge strane apstinenti bi u bavljenju politikom bili u situaciji da rade posao koji je ispod njihovih intelektualnih performansi, radnih navika i odgovornosti, što bi dugoročno ugrozilo funkcionisanje sistema.
Biti sa takvim glasačem u redu za glasanje?Kod retkih pragmatičnih političara (pragmatični glasači su uglavnom rodbina koja se nada privilegijama) racionalni faktori su važniji u kreiranju izborne i svake druge strategije u odnosu na iracionalne (popularnost...). Ovaj tip političara (posebno ako je iz stranke na ivici izbornog cenzusa) uzeće u obzir da je glasačka apstinencija loša reklama, da je indikator besmislenosti nekih političkih opcija i opasni faktor korekcije njegovog i neodgovornog ponašanja na celom političkom tržištu. Kritika apstinencije obično dolazi iz tih "close-to-the-cenzus" stranaka i njihovih aktivista, kroz kvazi-idealističke zamerke ("izbegavanje lične odgovornosti", "manje zlo je bolje" i slične nebuloze).
Raspravljati sa takvima o apstinenciji?Jedini problem je što apstinencija kao korektivni faktor ima samo retroaktivno dejstvo - vidi se tek posle izbora.