TRIBINA: (Ne)sekularna i (ne)tolerantna Srbija

[stojadinovicp]

20. FEBRUAR 2014.



Učestvuju:

Radojica Bunčić, Muzej nasilja, organizacija Kultur Park

Maja Mićić, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava

Srđan M. Jovanović, društveni naučnik, Centar za Studije Dobrog Upravljanja

Milena Vasić, Komitet pravnika za ljudska prava - YUCOM

U Srbiji je Ustavom zagarantovana sekularnost sve više mrtvo slovo na papiru. Jedna verska zajednica se stavlja daleko iznad svih ostalih. Odvojenost od države, samo je loša šala. Religija je u školama, bolnicama, vojsci, vladi. Najveća verska zajednica uzima sebi za pravo da odlučuje o zakonima, državnoj politici, planiranju porodice. Neretko se postavlja kao vrhovni upravitelj moralnih vrednosti, ili pak sedi na čelu institucija za koje nikako, ni stručno ni odgovorno, ne bi smela biti nadležna (RRA, etički odbor Kliničkog centra Srbije, itd.).

Da li ovakva, verski obojena sadašnjost Republike Srbije, unpređuje, unazađuje ili čak uništava toleranciju?

Da li je država tolerantna prema netoleranciji?

Da li je zakonska odredba, po kojoj u Srbiji postoji samo sedam tradicionalnih verskih zajednica opravdana, ili se tako samo pragmatično briše postojanje niza prisutnih konfesija?

Kakvom se društvu možemo nadati, kada znamo da je veliki broj građana uveren, šta više, sasvim siguran da je Srbija pravoslavna država i da bi prava pravoslavnih etničkih Srba, morala uvek biti iznad prava svih ostalih?

Na ova i slična pitanja pokušaćemo da odgovorimo na novoj tribini Ateista Srbije.

[Observer]

Možda bi se od tribine sa potencijalno značajnijom temom ("agresija i ugroženost manjina") dobilo više (analize), a ne samo napadno "duhovita" deskripcija (agenda?) o ipak drugoj po značaju temi ("tolerancija"), pa se tekst koji sledi može smatrati dopunom, a ne replikom. Nije replika zato što je sve što je na tribini rečeno tačno, a jeste dopuna zato što je to malo za ozbiljno i efikasno rešenje.

U tom smislu... Izgleda da smo pseudo-teističko društvo koje živi u jednom para-sekularnom sistemu.

Para-sekularni sistem samo (i stidljivo) deklariše odvojenost crkve i države, a pseudo-teisti se, kao većinska grupa, promovišu, ne u autentično religijskom, već uglavnom u svojevrsnom "styling-religijskom" smislu. Zbog toga nivo ugroženosti u ovoj zajednici uglavnom zavisi od dve stvari: od nivoa potrebe za promocijom tog pseudo-teističkog i pripadnosti većinskoj zajednici. Ovo prvo može da ima čak i komične oblike, ali samo ako se pripada, po nekom drugom kriterijumu, većinskom u zajednici (nacionalno, na primer). Pripadnici manjinskog dela izloženi su uticajima mnogo "manje prijatne vrste". I naravno - para-sekularni sistem nije uzrok, već posledica dominacije pseudo-teista.

Međutim... važnije pitanje je: otkud agresija dominantne pseudo-konfesije?

Ako u ex-YU okruženju postoje i druge (manje ili više slične) pseudo-konfesije i ako je sklonost ka agresiji slična (što je "eksperimentalno" dokazano u nedavnim građanskim ratovima), moguće je da uzrok agresije nije samo "niz malih" pseudo-konfesionalnih razlika. Verovatniji glavni razlog potrebe za agresijom je nedovoljna civilizovanost u kombinaciji sa hroničnom neispunjenošću u emocionalnom smislu ili jednostavno: divlji smo i nesrećni! I tu ne može da pomogne ni dovoljno veliki upliv tekovina tehničkog razvoja, a ni "postizanje uspeha", kao loša zamena za suštinsku ispunjenost srećom. "Verska" pripadnost ovde je samo opravdanje, koje agresiji/nasilju daje "viši" smisao. Ako bi sada, na neki volšebni način, nestale sve konfesionalne podele, situacija se ne bi bitno promenila, jer bi uzrok agresije i nasilja ostao. Ili pojednostavljeno: Dawkins i Hitchens bi ovde bili bez posla...

Rešenje problema traži vreme!

Za početak rešavanja problema agresije potrebni su prvo uslovi i pristojnosti i kulture dijaloga, gde bi trebalo da dođu do izražaja, pre svega, oni koji su "samo" intelektualno (i po kreativnosti) superiorni, a nisu, u evolutivnom smislu, uzmakli u odnosu na uglavnom agresivne i prilagodljive. Kod nas, naime, autentični glas razuma i pameti, često bude ocenjen kao "pametovanje", koje smeta ovim agresivnim i prilagodljivim da i oni, eto, dođu do nekakvog izražaja. U tom smislu mi ne živimo samo u vremenu "osvete ponavljača", već i u atmosferi "terora štrebera".

Prebacivanje odgovornosti na porodicu (gde sve počinje), a zatim i na školu (iz koje treba da je potpuno izbačena svaka veronauka ili njena "soft" EU varijanta) bio bi cilj uspeha tog dijaloga, pri čemu, u ekstremnim slučajevima, pravosuđe mora već jednom da odigra svoju ulogu. Situacija u kojoj sudije (uglavnom iz straha za ličnu bezbednosti ili položaj) oslobađaju, uz pravnu pomoć advokata, one koji su ogrezli u nasilju, mora da se reši i na personalnom i na sistemskom nivou: ako se neko boji da osudi kriminalca, neka se ne "gura" da bude sudija, a sistem neka prihvati obavezu da štiti integritet svih subjekata u pravosuđu i da već jednom stvori uslove da se agresija i nasilje baš ne isplate.

U ovom smislu je indikativno da niko iz tzv. "velikih" religijskih zajednica nikad nije osudio bilo kakvo nasilje (školsko, porodično, na javnim mestima, u politici, prema manjinama...), a da bitni politički faktori to ne rade ni pred izbore, o čemu svedoči i aktuelna kampanja.