Jedina njihova karakteristika je frekvencija, odnosno talasna dužina i to određuje količinu energije koju nose.
Ispravka, frekvencija i amplituda. Ako je u pitanju nepravilan signal (drugačiji od sinusnog oblika) mogla bi se uvesti i faza, pa u zavisnosti od tipa antena polarizacija, ali da ne preterujemo. Frekvencija i amplituda su sasvim dovoljne.
Najbitnija stvar, jačina bilo kog elektromagnetnog talasa, opada kvadratno sa rastom rastojanja. Na primer, ako na odstojanju od 1m svetlosni izvor daje osvetljenje od 100 luksa, na rastojanju od dva metra ono će biti četiri puta slabije (2 x 2=4) odnosno 100/4=25 luksa, dok će na rastojanju od četiri metra biti čak šesnaest puta slabije (4 x 4=16) 100/16=6,25 luksa. Pored elektromagnetnog zračenja, isto važi za gravitaciju, za magnetno polje...
Dodatni problem sa HAARP sistemom je veoma niska radna frekvencija. Po Frisovoj jednačini, da bi se na daljinu prenela iole veća snaga, potrebno je ili: a) smanjiti frekvenciju b) povećati efikasnost antena. Ovde HAARP sistem pada u vodu.
a) Ukoliko se smanji frekvencija, mora se povećati antena. Iako je moguće koristiti razne trikove (polovina ili četvrtina dipola), njima se automatski smanjuje efikasnost antene.
b) Povećanje efikasnosti antena nije problem izvršiti za visoke frekvencije, npr. kod Wi-fi ili satelitskih antena, obzirom da su im dimenzije male. Niko ne spori da je teoretski moguće napraviti "satelitsku" antenu i za veoma niske frekvencije. Tehnički problem je što bi joj se reflektori verovatno pružali sve do Meseca.