Udruženje “Ateisti Srbije” najoštrije protestuje protiv nastavka prizemnih zloupotreba stravičnog zločina koji se nedavno dogodio u mestu Velika Ivanča, gde je Ljubomir Bogdanović usmrtio trinaest osoba.
Već danima i nedeljama, u blato senzacionalizma uvaljani mediji, ovaj strašni događaj pokušavaju da oboje sujeverjem i tako ga učine mističnim i čitalačkoj publici zanimljivijim. Od tabloida se to i može očekivati, iako je obaveza države i sudstva da spreči takve primitivne i nedostojne zloupotrebe.
Nažalost, osim štampe, u trku za svojim mestom pod reflektorima, kao da je u pitanju cirkuska predstava, a ne tragedija, uključila se i Srpska pravoslavna crkva (SPC). Nakon što je lokalni sveštenik Dejan Milanović zločin povezao sa prokletstvom, navodno izazvanim time što su u vreme seobe Srba u XVII stoleću monasi u selu želeli da izgrade manastir, a meštani su ih ubili, imali smo prilike da vidimo i pravu paradu kiča, oslikanu u 40 sveštenika SPC, koji su od sahrane napravili medijski spektakl u kome su oni, a ne žrtve, najvažniji.
Kao da to nije dosta i kao da nedužne žrtve nisu već dovoljno tako mrtve čerečene po medijima, svoj trenutak pod svetlima scene želeo je da obezbedi i Miroslav Gavrilović, čelnik SPC, poznat i pod imenom “Irinej” i sa titulom “patrijarha srpskog”.
Pomenuti Gavrilović je tako 14. aprila ove godine, u crkvi Pokrova presvete bogorodice u Beogradu, obavio verski obred, nakon koga je održao i govor u kom je izneo skandalozne stavove, koji još jednom na banalan način vređaju ubijene i relativizuju sam čin očigledno mentalno bolesnog Bogdanovića.
Gavrilović je događaj iz Velike Ivanče okarakterisao kao nešto što se nikada pre nije dogodilo u istoriji srpskog naroda i kao opomenu za Srbe. Ne ulazeći u istoričnost ovakvog navoda, svakako se ljudski slažemo da je ovakva tragedija zaista opominjuća pre svega u smislu očigledno zapuštenog mentalnog zdravlja velikog broja građana Republike Srbije.
Međutim, umesto takvog, racionalnog i jasnog stava, gospodin Gavrilović krivicu za zločin vidi u postojanju Satane i vlasti ove apstraktne verske figure nad ljudima, a naročito nad ubicom, Bogdanovićem. Štaviše, za gospodina Gavrilovića je to znak da se mračne sile umnožavaju u našem društvu.
Premda se zaista možemo složiti da se “mračne sile” umnožavaju u našem društvu, posmatrajući stvarnost u kojoj živimo i ponašanje ljudi koji bi morali biti posvećeni najvišim moralnim vrednostima, poput recimo vladika te iste SPC, ne možemo da se otmemo utisku da je ova izjava gospodina Gavrilovića samo puka prizemna relativizacija zločina i pronalaženje lakog, ali za one nesklone kritičkom razmišljanju, zastrašujućeg odgovora.
Štaviše, gospodin Gavrilović tvrdi da crkva i vernici znaju da je upravo ta verska ličnost, Satana, pokretač zla, tako što je obuzeo još jednu versku apstrakciju, dušu pomenutog Bogdanovića, te da ovaj, samim tim, nije ni bio svestan onoga što čini. Takvim opisom, da je Bogdanović bio vođen nekakvom “višom silom”, gospodin Gavrilović na najstrašniji, najprimitivniji način dezavuiše psihijatriju i medicinske opservacije o ubici, čineći zapravo od njega žrtvu.
Nadalje, ovaj čelnik SPC kaže da čovek koji greši i živi u grehu, otvara svoje srce, um i dušu za ulazak Satane i svojih slugu u njega, te da taj upliv raste sa porastom greha. U svojevrsnoj psihoanalizi, gospodin Gavrilović na taj način onda dijagnostikuje pojavu razvrata, mračnjaštva (šta god ono bilo), destrukcije, depresije, ludila, korišćenja narkotika i nasilje, te dodaje da je otuda svuda prisutno zlo u svetu i ljudima.
Na jedan neverovatan, potpuno iz realnosti izmešten način, gospodin Gavrilović nadrilekarskim pristupom omalovažava medicinu, kao nauku zasnovanu na činjenicama i istraživanjima, te na izuzetno štetan način ljudima koji u njega imaju poverenja daje tragično lošu poruku o mentalnim bolestima, bolestima zavisnosti i seksualnim devijacijama. Sticajem okolnosti, ovih dana ponovo saznajemo puno toga o tim pojavama, upravo kroz dešavanja vezana za vladike SPC, Ljubomira Kačavendu (vladika Vasilije) i Tomislava Gačića (vladike Pahomije), dok dešavanja vezana za Jelenka Mićovića (vladiku Filareta) i njegove finansijske zloupotrebe postoje gotovo neprekidno u našoj stvarnosti.
Za finale ove šarlatanske analize mentalnog stanja ubice Bogdanovića, gospodin Gavrilović se obrušio i na njegove žrtve, uvredivši sećanje na njih na najmonstruozniji način.
Naime, ustanovio je da svako od nas ima svog anđela čuvara koji nas čuva, dabome po božijoj volji. Međutim, kada naši grehovi postanu preveliki i kada svesno počnemo da biramo greh i naravno, ne ispovedamo se, anđeo čuvar nas napušta, a nekakvi pali anđeli nas vode ka destrukciji.
Nadalje, u pravom krešendu svojih čudovišnih opservacija, gospodin Gavrilović tvrdi da je zaštita od Satane život po jevanđelju i naravno, nekakva “blagodat” koja se dobija od crkve, iste one crkve koja već godinama služi kao bedem između njenih, u grehu ogrezlih vladika i pravde. Kao zaštitu od svakog zla, verovatno i onog koje vrše vladike, gospodin Gavrilović vidi u svakodnevnim molitvama, postu i ispovedanju.
Ukoliko bi mogao, bilo bi sjajno da gospodin Gavrilović objasni kakve je to stravične grehe počinio dvogodišnji David Despotović, još beba, jedna od žrtava Bogdanovićevog ludila. Kome je trebalo da se moli dete koje je tek progovorilo i kako da ispoveda svoje grehe i na koji način da svoj život uskladi sa jevanđeljima da bi bilo pošteđeno ovakve smrti? Kakav je to monstruozni anđeo čuvar i kakav je to sadistički, čudovišni bog, koji dozvoljava da beba ostane nezaštićena? Ili možda Gavrilović tvrdi da su gresi roditelja malog Davida, takođe ubijenih u nastupu Bogdanovićevog ludila, toliki da su oni oterali tog apstraktnog anđela čuvara od deteta?
Dokle relativizacije? Dokle eufemizmi? Dokle obmane?
Crkva, koja je nesposobna i nevoljna da se uhvati u koštac sa sopstvenim pedofilima, lopovima, devijantnim osobama i patološkim ponašanjima, nema nikakvo pravo, ni ljudsko ni moralno, da deli bilo kakve lekcije, posebno ne one koje se baziraju na promašenim, potpuno stupidnim i štetnim relativizacijama i zameni teza.
Čovek koji otvoreno kaže da je homoseksualnost bolest, te da on LGBT osobe sažaljeva, nema pravo da dozvoli sebi da uopšte pokuša da dijagnostikuje depresije i ludilo. Ako već želi da se bavi psihoanalizom, neka krene od Frojda i njegovog opisa religije.
Čovek koji mora da gleda privatne porno-filmove i fotografije jednog od vladika, da bi napokon možda shvatio o kakvoj izopačenoj osobi se radi, nema pravo da relativizuje razvrat i krajnje uopšteno kritikuje ostatak sveta.
Čovek koji je na čelu crkve ogrezle u nemoral, zelenašenje, agresiju, seksualne zloupotrebe i svakakvo drugo pervertiranje svega ljudskog i pristojnog, deluje više ne ni smešno, nego beskrajno drsko, kada poziva na “bogougodni” život, kao osnovu za mir, zdravlje i harmoniju. Ko su uzori te bogougodnosti za vernike njegove verske zajednice? On, Gačić, Mićović, Kačavenda?
Ako ga već nije stid da živima šalje takve poruke, do groteske dovedene ponašanjem same crkve, onda neka bar mrtve ostavi na miru i pozabavi se devijacijama u vrhu verske zajednice koju vodi.
Sa izuzetnim zgražavanjem,
Udruženje “Ateisti Srbije”
http://www.bastabalkana.com/2013/04/patrijarh-irinej-o-zlocinu-u-velikoj-ivanci-i-bostonu/
