Pritajena sloga mačke i miševa
Država u kojima pravoslavci čine većinu je 11.
To su: Rusija, Ukrajina, Belorusija, Rumunija, Grčka, Bugarska, Srbija, Gruzija, Moldavija, Makedonija, Kipar i Crna Gora.
Od nepriznatih država tu je minijaturna Abhazija.
Osim ovih treba pomenuti i Jermeniju u kojoj dominantna nije pravoslavna već Jermenska Apostolska Crkva, ali ona je vrlo bliska pravoslavnim crkvama.
Jedine dve afričke zemlje čije većinsko stanovništvo će reći za sebe da je pravoslavno su Etiopija i Eritreja. S obzirom da je građani Jamajke uglavnom potiču iz Etiopije, sa pravoslavljem ima veze i ovo karipsko ostrvo. Međutim crkve Etiopije i Eritreje, zbog velikih razlika i odstupanja, nisu priznate kao pravoslavne u vaseljenskog patrijaršiji.
Pravoslavci su manjina u Estoniji, Bosni i Hercegovini, a baš mala manjina (kopti) u Egiptu i Siriji.
Zanimljivo je proanalizirati kako se narodi ovih država međusobno slažu u generalnom smislu.
Žuto = Julijansko pravoslavlje; zemlje u kojima većinski narod ima autokefalnost.
naradnžasto = julijansko pravoslavlje; zemlje u kojima većinski narod nema autokefalnost.
roze = greorijansko pravoslavlje
JULIJANCI vs GREGORIJANCI
Osnovna podela je na gregorijance – one koji su prešli na gregorijanski kalendar i julijance (one koji su zarržali stari).
Na novi (greogijanski) kalendar prešle su Rumunska, Grčka, Bugarska i Kiparska PC.
Prelazak na neki način korenspondira sa prozapadnom orijentacijom ovih naroda.
Sve četiri države članice su EU i NATO.
Kod julijanckih pravoslavaca primetan je određeni prezir prema ove četiri crkve.
Iz perspektive mejnstrima u Ruskoj i njoj najlojalnijoj Srpskoj PC ovaj prelazak je korak ka ekumenizmu i na neki način ,,izdaja’’.
Retko koji pravoslavni Srbin će uz pravoslavlje poistovetiti Rumuniju. Kao braća pravoslavci najčešće se se spomenuti Rusi. Zbog bliskosti sa Grcima za koje je zaslužno grčko more, pomenuće se i Grčko pravoslavlje, ali rumunsko retko.
Rumuni su definisani kao neka vrsta trojanskog konja. Romanski narod koji teži da se spoji sa drugim romanskim narodima, naročito Italijanima. Kao takvi oni su nosioci ,,opasnih’’ ideja ekumenizma.
Za 13.januar julijanci ne kažu julijanska nova godina već Pravoslavna nova godina.
Po tome ispada da gregorijanski narodi nisu pravoslavci.
U Srbiji se ide na korak dalje pa se kaže da je to srpska nova godina.
Ispada da, ko nije vernik SPC-a, nije ni Srbin.
U SPC-u postoje struje koje se zalažu za novi kalendar. Ipak one su redovno poražene.
Ma koje razloge julijanci dali, osnovni razlog je samo jedan – demonstracija bliskosti sa Rusijom.
Gregorijanci i Julijanci razlikuju se po više osnova.
Julijanci su uglavnom rusofili i veliki antizapadnjaci. Na ,,julijanske’’ teritorije ne dolazi papa.
U Rusiji i Srbiji prisutan je broj ekstremno desničarski pokreta povezanih sa crkvom. U Rusiji su nastali Obraz i Naši, da bi kasnije bili instalirani i u Srbiju.
Pokret Dveri prima veliku novčanu pomoć iz Rusije s ciljem da u Srbe ugrađuje antimodernizam i antizapadnjaštvo.
Kod gregorijanaca ne postoje ekstremistički pokreti podržani od zvaničnih crkava.
Zvanična Rumunska, Bugarska, Grčka i Kiparska crkva su blaže u nastupima.
Najveći ekstremisti u Grčkoj su ziloti – julijanci koji stoje kao opozicija zvaničnoj Grčkoj crkvi kao i Zlatna Zora koja kohabitira sa antičkim paganizmom.
U Rumuniji i Bugarskoj nema rusofilije u meri u kojoj je prisutna kod Srba.
Ovi narodi razočarani su periodom kada su bili pod sovjetima (Rusija je Rumuniji instalirala Čaušeskua – jednog od najvećih diktatora koji je zemlju doveo do gladi. Tiranski režim vladao je i Bugarskom).
Titova Jugoslavija Staljinu je rekla istorijsko Ne 1948, ali Titova struja je pobedila Staljina jer su prevagnuli glasovi KP Hrvatske i Slovenije. Da su se pitale samo Srbija i Crna Gora Staljin bi bio iznad Tita.
Ako bismo gregorijance poistovetili sa sunitima, julijanci bi bili šiti – ekstremnije krilo pravoslavlja.
JULIJANCI vs JULIJANCI
Oduzeli smo dakle tzv. gregorijanske pravoslavne crkve koje su se distancirale od uticaja Moskve.
Od julijanskih ostale su nam: Rusija, Ukrajina, Belorusija, Moldavija i Gruzija na istoku.
Kao i Srbija, Mekedonija i Crna Gora na evropskom jugu.
To je 8 država.
S obzirom da se u pravoslavlju nacionalizam potpuno legitimiše, pa svaka crkva ima svoju nacionalnu odrednicu, pretpostavilo bi se da svaki od 8 naroda ima svoju autokefalnu crkvu.
Međutim nije tako!
Umesto 8 autokefalnih crkava, samo tri naroda u pravoslavlju imaju tu privilegiju da im crkve imaju autokefalni status. To su: Rusi, Srbi i Gruzini.
Srbi su se autokefalnsot izborili sa Svetim Savom. (Zbog čega je na SPC bačena anatema),
Gruzini su autokefalnost od Antiohijske crkve dobili još 486. Rusi su je osvajanjem Gruzije osporili.
Gruzini pokušavaju da se osamostale od RPC 1917. Ponovo bezuspešno. Paradokse je što autokefalnost dobijaju tokom SSSR kojim je vladao etnički Gruzin Staljin. Ma koliki komunista bio Staljin je izdejstvovao crkva njegovog naroda dobije željeni status.
Ukrajinci, Belorusi i Moldavci su narodi čije su crkve potpadaju pod Ruskom Pravoslavnom Crkvom.
Iako su etniučki Ukrajinci prilično brojan narod (oko 40 miliona), iako imaju specifičan jezik (koji nije tek tako razumljiv Rusima, njihova nacija legitimisana je u pravoslavlju kao niža u rangu.
Nije nikakva tajna da julijansko pravoslavlje legitimiše podelu na više i niže narode.
U toj paradigmi Rusija je gazda, imperija koja stoji iznad svega i koja odlučuje.
Na postojanje Ukrajinaca i Belorusa iz Rusije se često gleda kao na nužna zla.
U očima desnih Rusa, Ukrajinci su mešanci četiri naroda. Starih kijevskih Rusa, Poljaka, Litvanaca i Tatara.
To je vrlo upitno jer u vremenu države ,,Kijevska Rus’’ termin Rus značio je posed. U istoriji su pored Kijevske Rus postojale Bjela Rus i Moskovskaja Rus. Sve tri postojale su paralelno i nisu bile deo jedinstvene države. Ipak prava razlika nastaje posle Poljskog osvajanje, kasnije osvajanja Velike Kneževine Rusije i velikih najezda Tatara. Usled svih tih uticaja ispalo je da Ukrajinci (i u manjoj meri Belorusi) zaista imaju različite jezike od onog u Rusiji, ali ne znači da pre najezde Poljaka, Litvanaca ili Tatara nisu imali spefičnosti.
Čak i da je reč o potpuno veštačkim nacijama, šta s tim?
Cela zapadna hemisfera – Od Kanade do Argentine sačinjena je isključivo od veštačkih nacija. Slično važi i za Afriku. Ipak retko ko u julijanskom pravoslavlju reći će za Kubance i Venecuelance da su veštačke nacije, otcepljene od Španaca. Naročito kad su Kuba i Venecuela protiv SAD.
Ali zato će se brojni Rusi često setiti da su veštačke nacije Ukrajinci i Belorusi, a Srbi da su veštačke nacije Makedonci i Crnogorci.
Svaki nagoveštaj Vaseljenske Patrijaršije da bi Ukrajinci s obzirom na brojnost i specifičnost trebalo da dobiju autokefalnost jer će u suprotnom revoltno početi da prelaze u katoličanstvo, unijatsku crkvu ili neku nepriznatu ukrajinsku pravoslavnu crkvu, ateizam itd. Rusija je osporavala ucenom Carigrada.
- Ukoliko Ukrajinska PC bude dobila status, Rusija će se otcepiti Cagirada i na svojoj teritoriji
stvoriti novo sedište pravoslavlja.
Ostaje nam da zaključimo da Julijansko pravoslavlje ima vrlo zategnute odnose. Naizgled su svi pravoslana braća. Čim se zagrebe ispod površine, vidi se da jedan brat Rusija može da se oseća bitno jedino ako su tri manja brata (Ukrajina, Belorusija i Moldavija) u vazalnom položaju.
Posebno je interesantna postavka Srpske Pravoslavne Crkve.
SPC bi mogla da podrži Ukrajince i Beloruse. I oni su slovenska i pravoslavna braća. Međutim pravoslavni Srbi su dosledno lojalni samo Rusima.
Razlog je vrlo praktičan.
U zamenu za stajanje na Rusku stranu i legitimaciju velikoruskih pretenzija nad Ukrajinom i Belorusijom, SPC je od RPC dobila dozvolu da gaji velikosrpske pretenzije nad Makedonijom i Crnom Gorom. (Plus insistiranje na srpskom vladanju nad Kosovom)
Ono što je Rusija prema Ukrajincima i Belorusima, to će na manjem prostoru biti Srbija nad Makedoncima i Crnogorcima. Veliki brat.
ODNOSi PRAVOSLAVNIH RUSA I SRBA
Ekstremno desničarsi pokreti Obraz, Naši itd najpre su nastali u Rusiji. I to direktnom podrškom tamošnje vladajuće stranke da bi od inostranstvo uspešno uspeli da se instaliraju jedino u Srbiji.
SPC ostaje bukvalno jedina u pravoslavlju koja je lojalna RPC-u u svim pogledima. Rusofilija koja postoji u Srbiji veštačka je stvar i postoji upravo zato jer preslikava odnose dve crkve.
Interesantno je da se Srbi nikad nisu poistovetili sa Ukrajincima i Belorusima.
Ukrajinci su sličniji jeziku Srbima od Rusa. Sličniji su i po mnogo čemu. Nemaju naftu, gas, imperijalnu moć. Uprkos tome Srbi kao ruske podguzne muve, u sukobu Rusa i Ukrajinaca redovno staju na stranu jačeg i tlačiteljskog.
Retko koji Srbin priznaće da je Moskva izgladnjivala Ukrajince u akciji Golodomor
http://hr.wikipedia.org/wiki/Holodomor
Srpsko ulizivanje Rusiji ide do granica bljuvotine pa uz Srbiju često ide naziv ruska podguzna muva.
I kada je, pre nekoliko godina, Rusija duplo siromašnijoj Ukrajini i Belorusiji zavrnula kompletno grejanje pred novogodišnje praznike, na srpskim internet portalima nije bilo žaljenja Ukrajincima i Belorusima koji su se smrzli.
- Tako im i treba. Nek traže od zapada grejanje sad. Zašto čačkaju mečku? Ko su oni da se prse i da ne plaćaju redovno gas? Ko su oni da požele ulazak u EU?
- Kada je nastao oružani sukob Rusije i Gruzije u kome je Rusija upala na tuđu teritoriju, Srbi su većinski stali na stranu jačeg.
Veoma je interesantno da isti Srbi, čiji brojni predstavnici tvrde za sebe da su prkosni i inatni, da ne gaje prkos samo kad je reč o prkosu nekome sa zapada.
Prkos i kritika imperiji sa istoka označava se kao nepoželjno.
Brojni desničarski pokreti u Srbiji tako imaju politiku dvostrukih aršina. Prema ostalima prkos, a prema Rusima što smo više ponizni i što im više prodajemo naših fabrika i preduzeća, još smo veće patriote.
Rusofilija u ovoj meri po pravilu je povezana sa pripadnošću pravoslavlju. Što je neko u Srbiji više julijanski pravoslavac to više podržava rusku moć i imperijalizam. Često se čini da se celo julijansko pravoslavlje svodi na navijanje za Rusiju. U SPC postoji i progrčka struja koja je evropejska, ali ona još uvek nije uticajna.
Interesantno da mnogi Srbi ostaju Rusofili čak i kad je evidentno da Rusija radi direktno protiv srpskih interesa.
Na sajtovima srpskih nacionalista, prilikom razrade teorija da se iza ubistva i bračnog para Obrenović i Zorana Đinđića kriju ruske obaveštajne sluzbe, često stoje komentari da tako i treba.
I Obrenovići i Đinđić ubijeni su upravo u trenucima kada su zemlju okretali ka zapadu. Obrenovići ka Austrougarskoj, a Đinđić ka EU. Sami srpski nacionalisti, patriote i veliki vernici, navijaju da Rusija zeza Srbiju pa čak i organizuje atentate i krize sve dok ne dođe Moskvi odana vlast (Karađorđe, Milošević, Šešelj, Koštunica).
Ostaje zaključak da je suštinska ideja julijanskog pravoslavlja zapravo podrška velikoruskim interesima i navijanje za Rusiju. U pravoslavlju možda nema sukoba tipa psa i mačke, a svakako je sukob mačke i malih miševa, u kome je tek jedan miš (Srbija) lojalan velikoj mački u zamenu za pretenziju nad dva manjim miševima (Makedonija, Crna Gora i Kosovo).
Za razliku od 20.veka kada je rusofilija kod Srba, bila povezana i sa levicom, danas su rusofili u Srbiji isključivo desničari čija je ideologija pravoslavni konzervativizam.
Srpski levičari (socijalisti i komunisti), ma koliko kritikovali zapad, danas su strateški okrenuti ka Latinskoj Americi (Posebno od kako su u latinskoj Americi učvršćeni sekularizam, ideje mondijalizma, ženskih i lgbt prava) ali su rusofiliju napustili.
