Dijalog može da bude sažet, ali život se ne sastoji od sklonjenih decimala, već naprotiv, često od više decimala nego što ih ima pi
Imam ćerku, i sve je samo ne taj stereotip o devojčici mirnoj kao bubica, naspram dečaka koji su đavoli. I naravno da vrlo dobro znam šta su neprospavane noći, skakanje za ovo ili ono... samo što je meni sve to ipak zadovoljstvo, i radost provođenja vremena sa njom mi je apsolutno neuporediva sa eventualnim umorom.
Iskreno, moja ćerka se ponaša bezmalo identično tvom sinu, a te generalizacije o mirnim devojčicama i nemirnim dečacima možda donekle važe tek kada su stariji. Ona sa skoro 16 meseci i dalje svakoga dana otkriva sve oko sebe, usvaja nove reči, skače, trči, tutnji, baca, igra se, zavitlava, penje na glavu i sve ostalo, ali ja uopšte ne zavidim onima sa mnogo mirnijom decom. Nekako, ja mislim da je životni plus biti živahniji, radoznaliji i nestašniji, nego biti nekako... stoik
I naravno, prirodno je vezanija za majku, što je već nešto što je prirodna, evolutivna karakteristika, nasleđena iz vremena kada je majka bila ta koja doji dete, greje ga i čuva, dok otac kao lovac i snabdevač opskrbljuje porodicu (sa varijetetima, taj odnos je do skoro bio gotovo pravilo svuda u svetu). I zakonodavac se pobrinuo za to da majka ima pravo na trudničko i porodiljsko baš zbog toga, i mada i očevi imaju pravo na porodiljsko, to baš i nij praksa.
Tako da, dok su tako mali, nema tu strogih pravila kakav je ko. Mi znamo i mirne i nemirne dečake, i mirne i nemirne devojčice. Ima tu i genetike, ima i toga kako se sa decom ophode roditelji, ima uticaja socijalne sredine, itd.