Aleksandar Milojkov: Ministarsko umno crvenilo
Poslato: 25. Dec 2015., 16:12Tekst "Aleksandar Milojkov: Ministarsko umno crvenilo" prenosimo u celosti. Odgovor sledi.
Od kada je pre četrnaest godina vraćena u obrazovni sistem Srbije, verska nastava prolazi kroz špalir batinanja koji je upravljan inficiranim intelektom, mutiranim virusom titoističkog jednoumlja i bogoborstva. Nekada je taj špalir u jakim talasima, nekada se utiša, ali nikada ne prestaje sa tenzijama. Kao vraćena u obrazovni sistem, odakle su je izbacili oci današnjeg mutiranog ideološkog virusa, verska nastava ne prestaje da se bori za svoj dalji opstanak.
Ljudi koji predaju taj predmet, ljudi sa visokoškolskim diplomama, sa magistarskim pa i sa doktorskim zvanjem su bezobzirno diskriminisani. Počev od činjenice da već deceniju i po rade „na određeno vreme“, sa diskriminatornim zakonom koji jedino njima onemogućava pravo da zasnuju stalni radni odnos. Nastavnici verske nastave za razliku od svojih kolega, nemaju pravo na kredit, čak ni na dozvoljeni minus na tekućem računu. Ma, ni na kreditnu karticu za odloženo plaćanje. Iako je u nepredvidivoj Srbiji teško bilo šta planirati, nastavnici verske nastave nemaju ni ono malo prava u odnosu na ostale kolege da pogledaju unapred. Oni nemaju pravo da planiraju budućnost sebi i svojim porodicama. Čak ni tako kratkoročnu kao što je „odloženo plaćanje računa“, a o ozbiljnoj stvari kao što je kupovina stana na kredit da i ne govorimo. Deceniju i po žive realnost „od danas do sutra“, ostavljeni jedino onome „ako Bog da“. Strepe svakog 31. avgusta da li će im ugovor biti produžen na narednu školsku godinu. Sa druge strane, od njih se traže jednake obaveze kao i svim zaposlenima. Nemaju jednaka prava ali imaju jednake obaveze. Čak i veće obaveze, jer moraju da ulažu nadprosečni napor da bi i oni i predmet koji predaju opstali. U toj borbi su uglavnom ostavljeni sami, bez podrške države ali i bez potpune podrške Crkve. Ostavljenost i opstrukcija je nešto sa čim se svakodnevno hvataju u koštac. Neretko, jedini saveznik im je ono u njima „daće Bog“. Njihovi darovi i talenti, njihova požrtvovanost i podvig, jesu jedino zaslužni što danas pola miliona đaka pohađa versku nastavu i što je taj broj na uzlaznoj putanji.
Sistematska diskriminacija ovih ljudi postoji, bez izgleda da se okonča. I svi ćute. Niko se ne oglašava. Zamukli su, inače jako aktivni „zaštitnici“ građana, „borci“ protiv diskriminacije i „branitelji“ ljudskih prava. Danas je jako in govoriti o ljudskim pravima, pogotovo o pravima „ugroženih manjina“, ali ne i o pravima ljudi koji rade kao nastavnici verske nastave. Licemerje koje pokazuje da je Srbija svetlosnim godinama daleko od razvijenih evropskih demokratija. Crveni mutant virus, koji još uvek čvrsto drži dobar deo našeg javnog intelekta i svesti, ne da Srbiji da postane evropska. Ovo što se danas živi u Srbiji nije Evropa već evrosnobovstvo pokondirenih crvenih palanačkih tikava.
Valjda ispadi, poput ovih poslednjih od strane ministra prosvete, gospodina Srđana Verbića i služe kako bi se skrenula pažnja sa očiglednog sveukupnog srpskog jada i čemera. Crveno evrosnobovstvo drži naše volje u pokornosti igrajući na kartu ucenjivanja našom egzistencijom. Nakon ovakvih ispada većina će nas reći – ćuti, pusti diskriminaciju i jednaka prava, pusti dostojanstvo, vidiš da možemo da uopšte nemamo posao.
Takva ucena je moguća jer je mesto kategoričkog imperativa umesto slobode i ljudskog dostojanstva zauzela naša bedna prirodna težnja za egzistencijom po svaku cenu. Ne osuđujem nikoga zbog poremećenog kategoričkog imperativa, jer sam i sam takav. Ako ne zbog sebe, zbog svoje porodice ne mogu da se okuražim da budem čovek u punom smislu reči i da kao nekada Sveti Vasilije Veliki što je odgovorio jeretičkom caru Valentu, odgovorim i ja današnjim evrosnobovskim crvenim tikvama: „Oduzimanja imovine se ne bojim, jer ništa nemam osim ovih starih haljina i ono malo knjiga. U progonstvo me ne možeš poslati, jer je svuda zemlja gospodnja. Mučenja se takođe ne plašim, jer će moje telo pasti od prvog udarca, a smrt će me samo približiti Bogu, za koga živim i kojemu služim i kome sam već prešao željom i stremeljenjem.“ Ipak, ne mogu ni da potpuno ćutim. Možda je ovo ispit moje vere. Hrabrost je svojstvo verujućih. Svestan sam da mogu biti optužen za neku vrstu verbalnog delikta, iako taj prekršaj zvanično, u „demokratskoj“ Srbiji, više ne postoji. Postoji. Vešto je kamufliran u definiciju tzv. „govora mržnje“. Crveni virus i dalje živi u našem mentalitetu, samo je mutirao, sejući i dalje isti otrov.
U samo dva dana, ministar prosvete, gospodin Verbić, o verskoj nastavi je izrekao mnogo toga negativnog. Pomenuto je tu i građansko vaspitanje u paketu. Ipak, mislim da je prvenstveno ciljana verska nastava, a da je građansko vaspitanje pomenuto čisto iz razloga „da se Vlasi ne dosete“. Prvo što je ministar izjavio jeste njegov predlog na sednici Nacionalnog prosvetnog saveta o potrebi smanjenja časova obaveznih izbornih predmeta, odnosno verske nastave i građanskog vaspitanja. Po tom predlogu, ovi predmeti bi se potpuno izbacili iz srednjih škola dok bi se u osnovnim izučavali četiri umesto sadašnjih osam godina. Razlog – đaci imaju više časova od zakonske norme i potrebno je rasterećenje.
Licemerstvo se i ogleda u tome što se krajnje namere, koje je potrebno sakriti od javnosti, uvijaju u nešto što je objektivno i činjenično. Ali, licemerstvo iako lukavo uvek biva glupo. Zato se i raskrinkava svojim šupljim argumentima. Naime, tačno je da su naši đaci opterećeni nastavom i da je tu potrebna racionalizacija i uopšte jedna drugačija strategija obrazovanja. Međutim, zasigurno nije verska nastava nešto što doprinosi toj opterećenosti, tako da ni njeno smanjenje ili ukidanje ne bi ni u najmanjoj meri doprinelo rasterećenju đaka. Kako može predmet sa jednim časom nedeljno, koji se ne ocenjuje klasično već opisno i kao takav ne utiče na uspeh đaka, predmet koji ne zahteva obavezno učenje zbog ocenjivanja, koji je više mesto kreativnog okupljanja đaka sa svojim nastavnikom, mesto gde se diskutuje, razmenjuju mišljenja u jednoj potpuno rasterećenoj atmosferi, da opterećuje đake? Da li je ministartvo sprovelo anketu ili neki drugi oblik istraživanja šta je to što realno opterećuje naše đake u obrazovnom procesu? Naravno da nije. Tvrdnja ministra je krajnje paušalna i neosnovana. Inspirisana je više ideološki nego stvarnom brigom oko rasterećenja đaka. Naš obrazovni proces je preglomazan, u smislu da je gradivo obaveznih predmeta nepotrebno preširoko i preobimno. I to je ono što zaista opterećuje naše đake i što se nikako ne bi promenilo ukidanjem verske nastave. Jasno je kao dan da se iza predloga ministra krije neki drugi razlog koji se mora sakriti od javnosti.
Ta prva izjava ministra je odmah „urodila plodom“, postižući svoje logističke, primpremne ciljeve za ostavrenje onog konačnog cilja – ponovnog izgona verske nastave iz srpskog obrazovnog sistema. Na internet portalima medija koji su vest objavili (Blic, Danas, Politika, Večernje novosti…) i na internet forumima i grupama, krenule su salve botovskih komentara. Pored samog predmeta, Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta koji obrazuje teologe, najgrublje su vređani i ponižavani i ljudi koji predaju versku nastavu. Nazivani su mračnjacima, zatucanima, neprosvećenima, neobrazovanima, zlostavljačima dece, umobolnicima, mentolima, čarobnjacima pa čak i fašistima. U svim tim komentarima provlačili su se pokliči – IZBACUJ! NAPOLjE! IZGONI! MARŠ IZ ŠKOLE! Isti onaj duh crvenih otaca koji su ovo radili polovinom XX veka. Fale samo još cokule, kožni mantili i motocikli sa dvokolicom. Ovo je jedna od mnogobrojnih izolacija tog jasno prisutnog crvenog mentalnog virusa u svesti dela srpske javnosti, nažalost i intelektualne. U školi su nas predavače verske nastave sačekali zabrinuti pogledi i po koje pitanje kolega. Ministrova izjava je postigla svoj cilj – efekat stvaranja niže vrednosti i marginalizacije. Logistika koja je je neophodna da bi se na kraju odseklo ono što se želi odseći. Trn u oku crvenom mentalnom virusu – verska nastava.
Ne, nije problem ateizam. To je jedan legitiman i slobodan intelektualni stav, baš kao što je sa druge strane i vera. Ni vera ni ateizam nisu i ne mogu biti, niti pretendovati da budu jedina slovesna opcija pogleda na smislenost sveta. Mogu da budu i jesu samo jedna od opcija. Pravo da traga za smislom, da govori o smislu i sa drugima diskutuje o smislu, moralo bi da bude deo korpusa neizostavnih ljudskih prava. I kao takvo i deo obrazovanja pojedinaca. Različitost koja ne znači podvojenost, morala bi da bude utkana u pojam jedinstva. Nije, dakle, problem ateizam već ideologija bogoborstva, koja je posejana u vreme titoističkog jednoumlja. Kroz te kategorije deo naše javnosti i danas misli i definiše svet oko sebe. To je ideologija koja ne trpi različitost, koja ima potrebu da sve uniformiše i svede pod jedno, pod totalitarno. Licemerno, sa druge strane čujemo priču o toleranciji, borbi protiv diskriminacije, dok na delu imamo netoleranciju i žestoku diskriminaciju. To je samo pokazatelj da nismo evropejci već evrosnobovci – pokondirene crvene palanačke tikve. Taj titoistički mentalni virus ne vidi pluralnost i različitost kao realnost. On izaziva strah od drugog i drugačijeg, primoravajući inficiranog da čvrsto veruje u postojanje jednog, monolitnog. Pođimo, na primer, od pitanja sekularnosti koje se redovno pokreće kada se pomene verska nastava u školama. Argument onih koji bi da versku nastavu izbace iz srpskih škola jeste taj da je Srbija sekularna država i da su Crkva i verske zajednice odvojeni od države (član 11. Ustava). To po njima znači da verskoj nastavi nije mesto u državnim školama, jer se time krši ustavni princip sekularnosti. Iako je Ustavni sud presudio da verska nastava ne krši Ustav, oni i dalje tvrde da krši. Zašto to tvrde? Upravo zato što negiraju da postoje, u iskustvu evropskih i svetskih demokratija, različiti modeli sekularnosti. Ne, oni se ponašaju poput upornih realista u srednjevekovnom sporu o univerzalijama. Čvrstu veruju u postojanje pojma sekularnosti po sebi, jednog i jedinog – a to je onaj koji oni zastupaju i koji je nasleđe crvenog jednoumlja. Ne vredi njima ukazivati na činjenicu postojanja verske nastave (bilo da je ona konfesionalnog ili nekog drugog oblika) u gotovo svim evropskim državama, koje su po svojim ustavima takođe sekularne. Mogla bi se zamisliti reakcija naših „sekularista“ kada bi se uveo model verske nastave poput onog u Saveznoj Republici Nemačkoj,[1] gde je ona redovni predmet iako je konfesionalna. Ma da, šta znaju Nemci šta je sekularnost. Mi smo napredniji. Zaboga, naprednjaci smo! Da nije tužno, zaista bi bilo komično. Demokratija i sloboda u Srbiji ne mogu početi dokle god razmišljamo kroz ketegorije nasleđenog titoističkog jednoumlja. Dokle postoji crvenilo uma, nećemo prestati da se plašimo drugog i drugačijeg. Tolerancija i antidiskriminacija ostaće licemrje i mrtvo slovo na papiru, a mi umesto evropejaca evrosnobovci – pokondirene crvene palanačke tikve.
Da se u ministrovoj izjavi krije drugi razlog za potiskivanje verske nastave a ne rasterećenje đaka, jasno je protumačio Zamenik pokrajinskog sekretara za obrazovanje, gospodin Aleksandar Jovanović. On je, naglašavajući da podržava ideju ministra, istakao da versku nastavu treba potpuno ukinuti a građansko vaspitanje „uz određene adaptacije“ zadržati. Šta je ovo nego žal za izgubljenim marksizmom, u koji bi trebalo da preraste građansko vaspitanje nakon „adaptacija“? Dalje, gospodin Jovanović predlaže da se umesto verske nastave uvedu jezici sredine. Čekajte, ljudi…!? Pa zar ne reče ministar da su deca opterećena većim brojem časova od zakonskog limita? Kako bi onda sad da izbacite versku nastavu a da uvedete drugi predmet umesto nje? Time broj časova ostaje isti. Ili čak za jedan veći, ako zadržite građansko vaspitanje. Glupi niste, ali su vaši argumenti šuplji i kontradiktorni. Lukavi ste, gospodo, ali ipak nedovoljno mudri da se uporedite sa zmijama. Licemerno nas obmanjujete, želeći da nam poturite nešto što jasno i zvanično ne želite i ne smete da saopštite. Želite jednoumnu, bogoboračku, boljševičku Srbiju. Neku „novu“ Srbiju koja nema nikakve veze sa našom tradicijom, našim korenima, našom istorijom, kulturom, mentalitetom, čitavim našim duhom. Srbiju, čiji će grb biti očerupani beli orao sa jednom odsečenom glavom. Zato se i uvijate da jasno iznesete svoje ideje, jer će vas narod na izborima u tom slučaju poslati na političko smetilište. Licemerje i licemerno uvijanje i okolišanje, jesu vaša jedina šansa da cilj kojem težite držite mogućim.
Konačna namera ministra u vezi sa verskom nastavom, potvrđujući onu narodnu da su u laži kratke noge, jasno je otkrivena u njegovom sledećem istupanju u javnosti po ovom pitanju. Ministar tvrdi da verska nastava i građansko vaspitanje „štrče“ da „nisu deo obrazovnog sistema, tim pre što program jednog od tih premeta (verska nastava) ne donosi Nacionalni prosvetni savet.“ Ovo su razlozi, kako ministar zaključuje, da se „preispitaju osnove same ideje zbog čega imamo ta dva predmeta.“ Tvrdnja da izborni predmeti nisu de obrazovnog sistema ne stoji na činjenicama. De facto i de iure obavezni izborni predmeti jesu deo obrazovnog sistema. Nemajući veze sa činjenicama, ova tvrdnja ministra je jedan paušalni, besmisleni sud. Kao takav ne predstavlja ništa drugo nego brutalno vređanje i ponižavanje onih koji ove predmete predaju i slušaju – profesora i đaka. Glagol „štrčati“ koji je ministar upotrebio govori u prilog tome. Gospodine ministre, da li Vi kao jedan očigledno nesposoban ministar, štrčite u Vladi Republike Srbije? Štrčite, jer svojim (ne)sposobnostima i (bez)autoritetom niste učinili ama baš ništa da se katastrofalno stanje u srpskoj prosveti popravi. A ipak sedite u toj Vladi, iako štrčite. Doduše, ne štrčite de iure već samo de facto, što je dobro za Vas ali ne i za nas iz Vašeg resora.
Tvrdnja da program jednog od izbornih premeta, konkretno verske nastave, ne donosi Nacionalni prosvetni savet takođe nije tačna. Ovde se radi ili o ponovnom namernom ignorisanju ili pak nepoznavanju činjenica. Gospodine ministre, nemate prava niti da ignorišete činjenice, niti da ne znate ono što bi morali znati. Opet i opet pokazujete ničije drugo nego svoje vlastito „štrčanje“. Plan i program verske nastave izrađuju tradicionalne crkve i verske zajednice. Međutim, konačnu verifikaciju svega ipak daje Nacionalni prosvetni savet. Za informaciju, izrađen je novi Program za Pravoslavnu veronauku. Prošao je organe Crkve. Međutim, on neće biti validan i neće ući u upotrebu dok ga ne odobri Nacionalni prosvetni savet.
Dakle, očigledna i nespretna kleveta sa kojom se želi doći do glavnog cilja – da se „preispitaju osnove same ideje zbog čega imamo ta dva predmeta.“ Cilj je obesmisliti samu ideju da ti predmeti, a prvenstveno verska nastava, treba uopšte da postoje u našem obrazovnom sistemu. Cilj je – rešiti se verske nastave.
Ono što je za predavače verske nastave (i građanskog vaspitanja) ljudski i profesionalno najbolnije u ovoj plejadi ministarskih besmilica i šupljih argumenata, dolazi na kraju. Naime, ministar je versku nastavu i građansko vaspitanje optužio za „segregaciju“ (podelu) đaka, „iako je“, kako kaže, „cilj da se u školi borimo protiv diskriminacije.“ Dakle, to što deca slobodno biraju koji će izborni predmet slušati, kao i koju od ponuđenih konfesionalnih verskih sadržaja, za ministra je „segregacija“ i pridonosi diskriminaciji. Ne znam po kojoj logici je pohađanje dva različita predmeta deoba među đacima? Onda bi, konkretno u gimnaziji, „segregacija“ bila i postojanje društvenog i prirodnog smera. I tu se deca „dele“, opredeljujući se. Dalje, u gimnaziji se uče dva strana jezika. Engleski kao prvi i kao drugi strani jezik onaj koji se kao takav učio u osnovnoj školi (italijanski, francuski, nemački, ruski i španski). Praksa pokazuje da u jednom odeljenju deo đaka kao drugi strani jezik uči jedan, a drugi deo đaka u odeljenju drugi strani jezik. Tako, odeljenje se za vreme tih časova deli u dve grupe. Dešava se da unutar jednog odeljenja bude i tri grupe, zbog tri različita strana jezika. Da ne idemo dalje, kod fakultativnih izbornih predmeta. Dovoljno je da zaključimo kako je argument „segregacije“ besmislen. Još besmislenije je ono negativno što ministar učitava u tim „segregacijama“. On verovatno misli da su đaci na različitim izbornim predmetima međusobno suprotstavljeni (veronauka vs građansko vaspitanje). Da postoji nekakvo zlo podvajanje i sukobljavanje zbog toga što se neko opredeljuje za jedan a neko za drugi predmet. Odgovorno tvrdim da to apsolutno nije tačno. U Zemunskoj gimnaziji odnos đaka koji pohađaju versku nastavu i građansko vaspitanje je 50% prema 50% (možda procenat ili dva više u korist verske nastave). Đaci se u najvećem broju slučajeva opredeljuju shodno svom interesovanju. Drugi, manji razlozi mogu biti ličnost samog nastavnika, odgovarajuće đačko društvo pa i neka njihova kalkulacija gde će manje ulagati napora, odnosno gde će lakše i interesantnije odgovoriti svojim obavezama. Ima možda i nekih drugih razloga ali jednog sigurno nema – netrpeljivost prema onom drugom predmetu i materiji koju izučava, a pogotovo nema netrpeljivosti prema drugovima i drugaricama koji pohađaju drugačiji izborni predmet samo zbog toga što su tamo. Takođe, verska nastava i građansko vaspitanje nisu međusobno polarizovani u nekom smislu da na prvo idu vernici a na drugo ateisti. Đake niko i ne ispituje da se izjasne o svom verskom opredelenju. U nastavnim diskusijama mnogi od njih pokazuju svoje stavove iz kojih se jasno vidi da i jednih i drugih, vernika i ateista, ima na oba izborna predmeta. Niko đacima, kada je u pitanju verska nastava, ništa tu ne nameće. Naprotiv, motivišu se da kritički misle, diskutuju, iznose i argumentuju svoje stavove. Sadržaj pravoslavnog katihizisa mogu da prihvate kako žele – kao produbljenje soje vete ili kao učenje i upoznavanje šta o nečemu kaže pravoslavno hrišćanstvo, bez namere i obaveze da ih se to egzistencijalno tiče. Dakle, motiv za pohađanje verske nastave može biti kako vera i pripadnost Pravoslavnoj Crkvi, tako i želja da se sazna nešto o pravoslavnom hrišćanstvu (i drugim religijama).
Neopravdana je i ministrova briga zbog „segregacije“ u višenacionalnim sredinama, gde se u jednoj školi pored građanskog vaspitanja odvijaju i dve grupe verske nastave (npr. pravoslavna i islamska veronauka). Gospodine ministre, mi se međusobno niti svađamo, niti mrzimo, niti kroz nastavu okrećemo jedni protiv drugih. Zašto se Vi brinete što svako od nas bira šta će učiti, ako mi jedni druge ne doživljavamo kao smetnju? Uostalom, pogledajte globalni cilj (iz godišnjeg, globalnog plana) verske nastave za gimnazije:
Cilj nastave Pravoslavnog katihizisa u gimnaziji je da učenici sistematski upoznaju pravoslavnu veru u njenoj doktrinarnoj, liturgijskoj, socijalnoj i misionarskoj dimenziji, pri čemu se hrišćansko viđenje života i postojanja sveta izlaže u veoma otvorenom, tolerantnom dijalogu sa ostalim naukama i teorijama o svetu, kojim se nastoji pokazati da hrišćansko viđenje (liturgijsko, kao i podvižničko iskustvo Pravoslavne Crkve) obuhvata sva pozitivna iskustva ljudi, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost i versko obrazovanje.
Jasno je iz svega izloženog da nešto drugo stoji iza ministarskog ataka na versku nastavu. Nešto što je znano samo ministru i „našoj premilostivoj zemljanoj Vladi“ (izraz Davida Štrpca u Kočićevom Jazavcu pred sudom), a što mi, obični smrtnici, možemo samo da naslućujemo. Po mom sudu, motiv za ovaj atak je ideološki. Verska nastava zaista „štrči“ i predstavlja trn u oku onima koji nameravaju da očerupaju srpski narodni i državni identitet. Da očerupaju srpskog belog orla i liše ga jedne glave i da ga tako očerupanog i obezglavljenog vode u neke samo njima znane „integracije“. Energija koja svu tu hajku pokreće izvire iz mutiranog virusa ideološkog jednoumlja iz naše, ne tako davne prošlosti.
U XXI veku, verska nastava na tlu demokratske Evrope postoji gotovo u svim državama i još je niko nije izbacio, niti o tome razmišlja. Ali, jesu je izbacivali u XX veku: Nemci, za vreme nacističke vladavine, Jugosloveni (tj. mi), Rusi, Rumuni, za vreme komunističke vladavine. Fašizmu i komunizmu je smetala verska nastava. Oni zaista i imaju nečeg zajedničkog. To su totalitarne ideologije koje ne trpe postojanje drugog i drugačijeg. Ideologije jednoumlja. No, Evropa XXI veka je demokratski sazrela. Pred Srbijom ostaje da i sama sazri. Verska nastava joj je jedan mali ali značajan test u indikaciji demokratskog sazrevanja. Test kojim će pokazati da se približava standardima evropskih demokratija, tako što će se konačno osloboditi virusa jednoumlja i u pojam jedinstva utkati mnoštvenost i različitost. To znači da je neće uznemiravati nečije pravo da se obrazuje u nekoj svojoj konkretnosti i posebnosti. Da to pravo ne samo da neće osporavati već da će ga svom snagom podržati i sprovoditi u život. Ili će ipak svoje „naprednjaštvo“ pokazati kao prva evropska zemlja u XXI veku koja je iz svog sistema obrazovanja izbacila versku nastavu i tako ostati na ideološkom smetlištu jednoumlja u veku koji je iza nas.
Kako god, da bismo krenuli putem evropske demokratije valja nam se lišiti umnog crvenila. Ako Bog dâ, da i našeg ministra prođe umno crvenilo. Možda mu se onda, zbog besmislica koje je nedavno izneo, pojavi iskreno i pravo ljudsko crvenilo – na obrazu.
Profesor verske nastave u Zemunskoj gimnaziji,
Aleksandar Milojkov, master teolog
doktorand na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu
Univerziteta u Beogradu
Izvor: Поуке.орг
Od kada je pre četrnaest godina vraćena u obrazovni sistem Srbije, verska nastava prolazi kroz špalir batinanja koji je upravljan inficiranim intelektom, mutiranim virusom titoističkog jednoumlja i bogoborstva. Nekada je taj špalir u jakim talasima, nekada se utiša, ali nikada ne prestaje sa tenzijama. Kao vraćena u obrazovni sistem, odakle su je izbacili oci današnjeg mutiranog ideološkog virusa, verska nastava ne prestaje da se bori za svoj dalji opstanak.
Ljudi koji predaju taj predmet, ljudi sa visokoškolskim diplomama, sa magistarskim pa i sa doktorskim zvanjem su bezobzirno diskriminisani. Počev od činjenice da već deceniju i po rade „na određeno vreme“, sa diskriminatornim zakonom koji jedino njima onemogućava pravo da zasnuju stalni radni odnos. Nastavnici verske nastave za razliku od svojih kolega, nemaju pravo na kredit, čak ni na dozvoljeni minus na tekućem računu. Ma, ni na kreditnu karticu za odloženo plaćanje. Iako je u nepredvidivoj Srbiji teško bilo šta planirati, nastavnici verske nastave nemaju ni ono malo prava u odnosu na ostale kolege da pogledaju unapred. Oni nemaju pravo da planiraju budućnost sebi i svojim porodicama. Čak ni tako kratkoročnu kao što je „odloženo plaćanje računa“, a o ozbiljnoj stvari kao što je kupovina stana na kredit da i ne govorimo. Deceniju i po žive realnost „od danas do sutra“, ostavljeni jedino onome „ako Bog da“. Strepe svakog 31. avgusta da li će im ugovor biti produžen na narednu školsku godinu. Sa druge strane, od njih se traže jednake obaveze kao i svim zaposlenima. Nemaju jednaka prava ali imaju jednake obaveze. Čak i veće obaveze, jer moraju da ulažu nadprosečni napor da bi i oni i predmet koji predaju opstali. U toj borbi su uglavnom ostavljeni sami, bez podrške države ali i bez potpune podrške Crkve. Ostavljenost i opstrukcija je nešto sa čim se svakodnevno hvataju u koštac. Neretko, jedini saveznik im je ono u njima „daće Bog“. Njihovi darovi i talenti, njihova požrtvovanost i podvig, jesu jedino zaslužni što danas pola miliona đaka pohađa versku nastavu i što je taj broj na uzlaznoj putanji.
Sistematska diskriminacija ovih ljudi postoji, bez izgleda da se okonča. I svi ćute. Niko se ne oglašava. Zamukli su, inače jako aktivni „zaštitnici“ građana, „borci“ protiv diskriminacije i „branitelji“ ljudskih prava. Danas je jako in govoriti o ljudskim pravima, pogotovo o pravima „ugroženih manjina“, ali ne i o pravima ljudi koji rade kao nastavnici verske nastave. Licemerje koje pokazuje da je Srbija svetlosnim godinama daleko od razvijenih evropskih demokratija. Crveni mutant virus, koji još uvek čvrsto drži dobar deo našeg javnog intelekta i svesti, ne da Srbiji da postane evropska. Ovo što se danas živi u Srbiji nije Evropa već evrosnobovstvo pokondirenih crvenih palanačkih tikava.
Valjda ispadi, poput ovih poslednjih od strane ministra prosvete, gospodina Srđana Verbića i služe kako bi se skrenula pažnja sa očiglednog sveukupnog srpskog jada i čemera. Crveno evrosnobovstvo drži naše volje u pokornosti igrajući na kartu ucenjivanja našom egzistencijom. Nakon ovakvih ispada većina će nas reći – ćuti, pusti diskriminaciju i jednaka prava, pusti dostojanstvo, vidiš da možemo da uopšte nemamo posao.
Takva ucena je moguća jer je mesto kategoričkog imperativa umesto slobode i ljudskog dostojanstva zauzela naša bedna prirodna težnja za egzistencijom po svaku cenu. Ne osuđujem nikoga zbog poremećenog kategoričkog imperativa, jer sam i sam takav. Ako ne zbog sebe, zbog svoje porodice ne mogu da se okuražim da budem čovek u punom smislu reči i da kao nekada Sveti Vasilije Veliki što je odgovorio jeretičkom caru Valentu, odgovorim i ja današnjim evrosnobovskim crvenim tikvama: „Oduzimanja imovine se ne bojim, jer ništa nemam osim ovih starih haljina i ono malo knjiga. U progonstvo me ne možeš poslati, jer je svuda zemlja gospodnja. Mučenja se takođe ne plašim, jer će moje telo pasti od prvog udarca, a smrt će me samo približiti Bogu, za koga živim i kojemu služim i kome sam već prešao željom i stremeljenjem.“ Ipak, ne mogu ni da potpuno ćutim. Možda je ovo ispit moje vere. Hrabrost je svojstvo verujućih. Svestan sam da mogu biti optužen za neku vrstu verbalnog delikta, iako taj prekršaj zvanično, u „demokratskoj“ Srbiji, više ne postoji. Postoji. Vešto je kamufliran u definiciju tzv. „govora mržnje“. Crveni virus i dalje živi u našem mentalitetu, samo je mutirao, sejući i dalje isti otrov.
U samo dva dana, ministar prosvete, gospodin Verbić, o verskoj nastavi je izrekao mnogo toga negativnog. Pomenuto je tu i građansko vaspitanje u paketu. Ipak, mislim da je prvenstveno ciljana verska nastava, a da je građansko vaspitanje pomenuto čisto iz razloga „da se Vlasi ne dosete“. Prvo što je ministar izjavio jeste njegov predlog na sednici Nacionalnog prosvetnog saveta o potrebi smanjenja časova obaveznih izbornih predmeta, odnosno verske nastave i građanskog vaspitanja. Po tom predlogu, ovi predmeti bi se potpuno izbacili iz srednjih škola dok bi se u osnovnim izučavali četiri umesto sadašnjih osam godina. Razlog – đaci imaju više časova od zakonske norme i potrebno je rasterećenje.
Licemerstvo se i ogleda u tome što se krajnje namere, koje je potrebno sakriti od javnosti, uvijaju u nešto što je objektivno i činjenično. Ali, licemerstvo iako lukavo uvek biva glupo. Zato se i raskrinkava svojim šupljim argumentima. Naime, tačno je da su naši đaci opterećeni nastavom i da je tu potrebna racionalizacija i uopšte jedna drugačija strategija obrazovanja. Međutim, zasigurno nije verska nastava nešto što doprinosi toj opterećenosti, tako da ni njeno smanjenje ili ukidanje ne bi ni u najmanjoj meri doprinelo rasterećenju đaka. Kako može predmet sa jednim časom nedeljno, koji se ne ocenjuje klasično već opisno i kao takav ne utiče na uspeh đaka, predmet koji ne zahteva obavezno učenje zbog ocenjivanja, koji je više mesto kreativnog okupljanja đaka sa svojim nastavnikom, mesto gde se diskutuje, razmenjuju mišljenja u jednoj potpuno rasterećenoj atmosferi, da opterećuje đake? Da li je ministartvo sprovelo anketu ili neki drugi oblik istraživanja šta je to što realno opterećuje naše đake u obrazovnom procesu? Naravno da nije. Tvrdnja ministra je krajnje paušalna i neosnovana. Inspirisana je više ideološki nego stvarnom brigom oko rasterećenja đaka. Naš obrazovni proces je preglomazan, u smislu da je gradivo obaveznih predmeta nepotrebno preširoko i preobimno. I to je ono što zaista opterećuje naše đake i što se nikako ne bi promenilo ukidanjem verske nastave. Jasno je kao dan da se iza predloga ministra krije neki drugi razlog koji se mora sakriti od javnosti.
Ta prva izjava ministra je odmah „urodila plodom“, postižući svoje logističke, primpremne ciljeve za ostavrenje onog konačnog cilja – ponovnog izgona verske nastave iz srpskog obrazovnog sistema. Na internet portalima medija koji su vest objavili (Blic, Danas, Politika, Večernje novosti…) i na internet forumima i grupama, krenule su salve botovskih komentara. Pored samog predmeta, Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta koji obrazuje teologe, najgrublje su vređani i ponižavani i ljudi koji predaju versku nastavu. Nazivani su mračnjacima, zatucanima, neprosvećenima, neobrazovanima, zlostavljačima dece, umobolnicima, mentolima, čarobnjacima pa čak i fašistima. U svim tim komentarima provlačili su se pokliči – IZBACUJ! NAPOLjE! IZGONI! MARŠ IZ ŠKOLE! Isti onaj duh crvenih otaca koji su ovo radili polovinom XX veka. Fale samo još cokule, kožni mantili i motocikli sa dvokolicom. Ovo je jedna od mnogobrojnih izolacija tog jasno prisutnog crvenog mentalnog virusa u svesti dela srpske javnosti, nažalost i intelektualne. U školi su nas predavače verske nastave sačekali zabrinuti pogledi i po koje pitanje kolega. Ministrova izjava je postigla svoj cilj – efekat stvaranja niže vrednosti i marginalizacije. Logistika koja je je neophodna da bi se na kraju odseklo ono što se želi odseći. Trn u oku crvenom mentalnom virusu – verska nastava.
Ne, nije problem ateizam. To je jedan legitiman i slobodan intelektualni stav, baš kao što je sa druge strane i vera. Ni vera ni ateizam nisu i ne mogu biti, niti pretendovati da budu jedina slovesna opcija pogleda na smislenost sveta. Mogu da budu i jesu samo jedna od opcija. Pravo da traga za smislom, da govori o smislu i sa drugima diskutuje o smislu, moralo bi da bude deo korpusa neizostavnih ljudskih prava. I kao takvo i deo obrazovanja pojedinaca. Različitost koja ne znači podvojenost, morala bi da bude utkana u pojam jedinstva. Nije, dakle, problem ateizam već ideologija bogoborstva, koja je posejana u vreme titoističkog jednoumlja. Kroz te kategorije deo naše javnosti i danas misli i definiše svet oko sebe. To je ideologija koja ne trpi različitost, koja ima potrebu da sve uniformiše i svede pod jedno, pod totalitarno. Licemerno, sa druge strane čujemo priču o toleranciji, borbi protiv diskriminacije, dok na delu imamo netoleranciju i žestoku diskriminaciju. To je samo pokazatelj da nismo evropejci već evrosnobovci – pokondirene crvene palanačke tikve. Taj titoistički mentalni virus ne vidi pluralnost i različitost kao realnost. On izaziva strah od drugog i drugačijeg, primoravajući inficiranog da čvrsto veruje u postojanje jednog, monolitnog. Pođimo, na primer, od pitanja sekularnosti koje se redovno pokreće kada se pomene verska nastava u školama. Argument onih koji bi da versku nastavu izbace iz srpskih škola jeste taj da je Srbija sekularna država i da su Crkva i verske zajednice odvojeni od države (član 11. Ustava). To po njima znači da verskoj nastavi nije mesto u državnim školama, jer se time krši ustavni princip sekularnosti. Iako je Ustavni sud presudio da verska nastava ne krši Ustav, oni i dalje tvrde da krši. Zašto to tvrde? Upravo zato što negiraju da postoje, u iskustvu evropskih i svetskih demokratija, različiti modeli sekularnosti. Ne, oni se ponašaju poput upornih realista u srednjevekovnom sporu o univerzalijama. Čvrstu veruju u postojanje pojma sekularnosti po sebi, jednog i jedinog – a to je onaj koji oni zastupaju i koji je nasleđe crvenog jednoumlja. Ne vredi njima ukazivati na činjenicu postojanja verske nastave (bilo da je ona konfesionalnog ili nekog drugog oblika) u gotovo svim evropskim državama, koje su po svojim ustavima takođe sekularne. Mogla bi se zamisliti reakcija naših „sekularista“ kada bi se uveo model verske nastave poput onog u Saveznoj Republici Nemačkoj,[1] gde je ona redovni predmet iako je konfesionalna. Ma da, šta znaju Nemci šta je sekularnost. Mi smo napredniji. Zaboga, naprednjaci smo! Da nije tužno, zaista bi bilo komično. Demokratija i sloboda u Srbiji ne mogu početi dokle god razmišljamo kroz ketegorije nasleđenog titoističkog jednoumlja. Dokle postoji crvenilo uma, nećemo prestati da se plašimo drugog i drugačijeg. Tolerancija i antidiskriminacija ostaće licemrje i mrtvo slovo na papiru, a mi umesto evropejaca evrosnobovci – pokondirene crvene palanačke tikve.
Da se u ministrovoj izjavi krije drugi razlog za potiskivanje verske nastave a ne rasterećenje đaka, jasno je protumačio Zamenik pokrajinskog sekretara za obrazovanje, gospodin Aleksandar Jovanović. On je, naglašavajući da podržava ideju ministra, istakao da versku nastavu treba potpuno ukinuti a građansko vaspitanje „uz određene adaptacije“ zadržati. Šta je ovo nego žal za izgubljenim marksizmom, u koji bi trebalo da preraste građansko vaspitanje nakon „adaptacija“? Dalje, gospodin Jovanović predlaže da se umesto verske nastave uvedu jezici sredine. Čekajte, ljudi…!? Pa zar ne reče ministar da su deca opterećena većim brojem časova od zakonskog limita? Kako bi onda sad da izbacite versku nastavu a da uvedete drugi predmet umesto nje? Time broj časova ostaje isti. Ili čak za jedan veći, ako zadržite građansko vaspitanje. Glupi niste, ali su vaši argumenti šuplji i kontradiktorni. Lukavi ste, gospodo, ali ipak nedovoljno mudri da se uporedite sa zmijama. Licemerno nas obmanjujete, želeći da nam poturite nešto što jasno i zvanično ne želite i ne smete da saopštite. Želite jednoumnu, bogoboračku, boljševičku Srbiju. Neku „novu“ Srbiju koja nema nikakve veze sa našom tradicijom, našim korenima, našom istorijom, kulturom, mentalitetom, čitavim našim duhom. Srbiju, čiji će grb biti očerupani beli orao sa jednom odsečenom glavom. Zato se i uvijate da jasno iznesete svoje ideje, jer će vas narod na izborima u tom slučaju poslati na političko smetilište. Licemerje i licemerno uvijanje i okolišanje, jesu vaša jedina šansa da cilj kojem težite držite mogućim.
Konačna namera ministra u vezi sa verskom nastavom, potvrđujući onu narodnu da su u laži kratke noge, jasno je otkrivena u njegovom sledećem istupanju u javnosti po ovom pitanju. Ministar tvrdi da verska nastava i građansko vaspitanje „štrče“ da „nisu deo obrazovnog sistema, tim pre što program jednog od tih premeta (verska nastava) ne donosi Nacionalni prosvetni savet.“ Ovo su razlozi, kako ministar zaključuje, da se „preispitaju osnove same ideje zbog čega imamo ta dva predmeta.“ Tvrdnja da izborni predmeti nisu de obrazovnog sistema ne stoji na činjenicama. De facto i de iure obavezni izborni predmeti jesu deo obrazovnog sistema. Nemajući veze sa činjenicama, ova tvrdnja ministra je jedan paušalni, besmisleni sud. Kao takav ne predstavlja ništa drugo nego brutalno vređanje i ponižavanje onih koji ove predmete predaju i slušaju – profesora i đaka. Glagol „štrčati“ koji je ministar upotrebio govori u prilog tome. Gospodine ministre, da li Vi kao jedan očigledno nesposoban ministar, štrčite u Vladi Republike Srbije? Štrčite, jer svojim (ne)sposobnostima i (bez)autoritetom niste učinili ama baš ništa da se katastrofalno stanje u srpskoj prosveti popravi. A ipak sedite u toj Vladi, iako štrčite. Doduše, ne štrčite de iure već samo de facto, što je dobro za Vas ali ne i za nas iz Vašeg resora.
Tvrdnja da program jednog od izbornih premeta, konkretno verske nastave, ne donosi Nacionalni prosvetni savet takođe nije tačna. Ovde se radi ili o ponovnom namernom ignorisanju ili pak nepoznavanju činjenica. Gospodine ministre, nemate prava niti da ignorišete činjenice, niti da ne znate ono što bi morali znati. Opet i opet pokazujete ničije drugo nego svoje vlastito „štrčanje“. Plan i program verske nastave izrađuju tradicionalne crkve i verske zajednice. Međutim, konačnu verifikaciju svega ipak daje Nacionalni prosvetni savet. Za informaciju, izrađen je novi Program za Pravoslavnu veronauku. Prošao je organe Crkve. Međutim, on neće biti validan i neće ući u upotrebu dok ga ne odobri Nacionalni prosvetni savet.
Dakle, očigledna i nespretna kleveta sa kojom se želi doći do glavnog cilja – da se „preispitaju osnove same ideje zbog čega imamo ta dva predmeta.“ Cilj je obesmisliti samu ideju da ti predmeti, a prvenstveno verska nastava, treba uopšte da postoje u našem obrazovnom sistemu. Cilj je – rešiti se verske nastave.
Ono što je za predavače verske nastave (i građanskog vaspitanja) ljudski i profesionalno najbolnije u ovoj plejadi ministarskih besmilica i šupljih argumenata, dolazi na kraju. Naime, ministar je versku nastavu i građansko vaspitanje optužio za „segregaciju“ (podelu) đaka, „iako je“, kako kaže, „cilj da se u školi borimo protiv diskriminacije.“ Dakle, to što deca slobodno biraju koji će izborni predmet slušati, kao i koju od ponuđenih konfesionalnih verskih sadržaja, za ministra je „segregacija“ i pridonosi diskriminaciji. Ne znam po kojoj logici je pohađanje dva različita predmeta deoba među đacima? Onda bi, konkretno u gimnaziji, „segregacija“ bila i postojanje društvenog i prirodnog smera. I tu se deca „dele“, opredeljujući se. Dalje, u gimnaziji se uče dva strana jezika. Engleski kao prvi i kao drugi strani jezik onaj koji se kao takav učio u osnovnoj školi (italijanski, francuski, nemački, ruski i španski). Praksa pokazuje da u jednom odeljenju deo đaka kao drugi strani jezik uči jedan, a drugi deo đaka u odeljenju drugi strani jezik. Tako, odeljenje se za vreme tih časova deli u dve grupe. Dešava se da unutar jednog odeljenja bude i tri grupe, zbog tri različita strana jezika. Da ne idemo dalje, kod fakultativnih izbornih predmeta. Dovoljno je da zaključimo kako je argument „segregacije“ besmislen. Još besmislenije je ono negativno što ministar učitava u tim „segregacijama“. On verovatno misli da su đaci na različitim izbornim predmetima međusobno suprotstavljeni (veronauka vs građansko vaspitanje). Da postoji nekakvo zlo podvajanje i sukobljavanje zbog toga što se neko opredeljuje za jedan a neko za drugi predmet. Odgovorno tvrdim da to apsolutno nije tačno. U Zemunskoj gimnaziji odnos đaka koji pohađaju versku nastavu i građansko vaspitanje je 50% prema 50% (možda procenat ili dva više u korist verske nastave). Đaci se u najvećem broju slučajeva opredeljuju shodno svom interesovanju. Drugi, manji razlozi mogu biti ličnost samog nastavnika, odgovarajuće đačko društvo pa i neka njihova kalkulacija gde će manje ulagati napora, odnosno gde će lakše i interesantnije odgovoriti svojim obavezama. Ima možda i nekih drugih razloga ali jednog sigurno nema – netrpeljivost prema onom drugom predmetu i materiji koju izučava, a pogotovo nema netrpeljivosti prema drugovima i drugaricama koji pohađaju drugačiji izborni predmet samo zbog toga što su tamo. Takođe, verska nastava i građansko vaspitanje nisu međusobno polarizovani u nekom smislu da na prvo idu vernici a na drugo ateisti. Đake niko i ne ispituje da se izjasne o svom verskom opredelenju. U nastavnim diskusijama mnogi od njih pokazuju svoje stavove iz kojih se jasno vidi da i jednih i drugih, vernika i ateista, ima na oba izborna predmeta. Niko đacima, kada je u pitanju verska nastava, ništa tu ne nameće. Naprotiv, motivišu se da kritički misle, diskutuju, iznose i argumentuju svoje stavove. Sadržaj pravoslavnog katihizisa mogu da prihvate kako žele – kao produbljenje soje vete ili kao učenje i upoznavanje šta o nečemu kaže pravoslavno hrišćanstvo, bez namere i obaveze da ih se to egzistencijalno tiče. Dakle, motiv za pohađanje verske nastave može biti kako vera i pripadnost Pravoslavnoj Crkvi, tako i želja da se sazna nešto o pravoslavnom hrišćanstvu (i drugim religijama).
Neopravdana je i ministrova briga zbog „segregacije“ u višenacionalnim sredinama, gde se u jednoj školi pored građanskog vaspitanja odvijaju i dve grupe verske nastave (npr. pravoslavna i islamska veronauka). Gospodine ministre, mi se međusobno niti svađamo, niti mrzimo, niti kroz nastavu okrećemo jedni protiv drugih. Zašto se Vi brinete što svako od nas bira šta će učiti, ako mi jedni druge ne doživljavamo kao smetnju? Uostalom, pogledajte globalni cilj (iz godišnjeg, globalnog plana) verske nastave za gimnazije:
Cilj nastave Pravoslavnog katihizisa u gimnaziji je da učenici sistematski upoznaju pravoslavnu veru u njenoj doktrinarnoj, liturgijskoj, socijalnoj i misionarskoj dimenziji, pri čemu se hrišćansko viđenje života i postojanja sveta izlaže u veoma otvorenom, tolerantnom dijalogu sa ostalim naukama i teorijama o svetu, kojim se nastoji pokazati da hrišćansko viđenje (liturgijsko, kao i podvižničko iskustvo Pravoslavne Crkve) obuhvata sva pozitivna iskustva ljudi, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost i versko obrazovanje.
Jasno je iz svega izloženog da nešto drugo stoji iza ministarskog ataka na versku nastavu. Nešto što je znano samo ministru i „našoj premilostivoj zemljanoj Vladi“ (izraz Davida Štrpca u Kočićevom Jazavcu pred sudom), a što mi, obični smrtnici, možemo samo da naslućujemo. Po mom sudu, motiv za ovaj atak je ideološki. Verska nastava zaista „štrči“ i predstavlja trn u oku onima koji nameravaju da očerupaju srpski narodni i državni identitet. Da očerupaju srpskog belog orla i liše ga jedne glave i da ga tako očerupanog i obezglavljenog vode u neke samo njima znane „integracije“. Energija koja svu tu hajku pokreće izvire iz mutiranog virusa ideološkog jednoumlja iz naše, ne tako davne prošlosti.
U XXI veku, verska nastava na tlu demokratske Evrope postoji gotovo u svim državama i još je niko nije izbacio, niti o tome razmišlja. Ali, jesu je izbacivali u XX veku: Nemci, za vreme nacističke vladavine, Jugosloveni (tj. mi), Rusi, Rumuni, za vreme komunističke vladavine. Fašizmu i komunizmu je smetala verska nastava. Oni zaista i imaju nečeg zajedničkog. To su totalitarne ideologije koje ne trpe postojanje drugog i drugačijeg. Ideologije jednoumlja. No, Evropa XXI veka je demokratski sazrela. Pred Srbijom ostaje da i sama sazri. Verska nastava joj je jedan mali ali značajan test u indikaciji demokratskog sazrevanja. Test kojim će pokazati da se približava standardima evropskih demokratija, tako što će se konačno osloboditi virusa jednoumlja i u pojam jedinstva utkati mnoštvenost i različitost. To znači da je neće uznemiravati nečije pravo da se obrazuje u nekoj svojoj konkretnosti i posebnosti. Da to pravo ne samo da neće osporavati već da će ga svom snagom podržati i sprovoditi u život. Ili će ipak svoje „naprednjaštvo“ pokazati kao prva evropska zemlja u XXI veku koja je iz svog sistema obrazovanja izbacila versku nastavu i tako ostati na ideološkom smetlištu jednoumlja u veku koji je iza nas.
Kako god, da bismo krenuli putem evropske demokratije valja nam se lišiti umnog crvenila. Ako Bog dâ, da i našeg ministra prođe umno crvenilo. Možda mu se onda, zbog besmislica koje je nedavno izneo, pojavi iskreno i pravo ljudsko crvenilo – na obrazu.
Profesor verske nastave u Zemunskoj gimnaziji,
Aleksandar Milojkov, master teolog
doktorand na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu
Univerziteta u Beogradu
Izvor: Поуке.орг