Stranica 1 od 1

Krug sa ćoškovima ili kako verski obred nema versku dimenzij

PostPoslato: 28. Jan 2013., 10:39
od stojadinovicp
link ka saopštenju

Slika

Udruženje „Ateisti Srbije“ s ogorcenjem ukazuje na potpuni nestanak svakog kriterijuma i moralnog obzira u naporima domacih politicara da iskažu svoju bespogovornu lojalnost i pokornost jednoj (a po uticaju na javni život, cini nam se, i jedinoj) od verskih zajednica u Republici Srbiji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC).

U tim naporima, vrlo cesto se ne biraju reci hvale, uopštavanja, prekrajanja istorijskih cinjenica, gotovo detinjaste zaljubljenosti i beskrupulozne surevnjivosti, nedostojne izabranih predstavnika svih gradana jedne, nominalno sekularne, države.

U tom svojevrsnom takmicenju za titulu najvece ulizice, cini nam se da je sadašnji Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, prof. dr Žarko Obradovic, otišao najdalje.

Njegovom izjavom, objavljenom u dnevnoj štampi i elektronskim medijima [1], u kojoj kaže sledece: „Niko decu ne primorava da ucestvuju u obeležavanju školske slave, školska slava se u Srbiji obeležava na veoma razlicite nacine - od organizovanja izložbe crteža, recitacija i priredbi. Negde takode ucestvuju i predstavnici Srpske pravoslavne crkve, ali sve je to u funkciji obeležavanja školske slave i nema versku dimenziju“, gospodin Obradovic je izrekao niz neistina i izuzetno nelogicnih tvrdnji, nedostojnih jednog intelektualca, profesora, a, svakako, i ministra zaduženog za svakoj odgovornoj državi izuzetno bitne resore, prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Ukazujemo stoga i ministru, ali i ceokupnoj javnosti, na ove tragicne propuste, kao trenutnu kulminaciju sistematske politike podilaženja populisticki jeftinim, a politicki i moralno zastrašujuce skupim interesima jedne verske zajednice, SPC.

Deca širom Srbije nisu formalno primorana da prisustvuju verskim obredima kojima se obeležava ovaj datum, ali suštinski jesu, uslovljavanjem izostancima, nadoknadom nastave ili svojevrsnom stigmatizacijom od strane profesora i ostale dece. Ako se istovremeno na pomenutim izložbama crteža, recitacijama i na priredbama prikazuju crteži svetitelja SPC, izvode pesme u slavu svetitelja SPC i organizuju priredbe u slavu svetitelja SPC, nejasno nam je kako takvi performanski nemaju versku dimenziju. Ako citanka srpskog jezika sve više podseca na molitvenik, nastava likovnog na ikonopisanje, casovi muzickog na probe crkvenog hora, a nastava istorije na cudnu mešavinu veronauke i nacionalnih mitova, samo slep ili krajnje licemeran covek ne bi video jasnu versku dimenziju u srpskom školstvu.

Takode, ukoliko u istoj misaonoj celini imate „slavu“ i „predstavnike Srpske pravoslavne crkve“, tj. sveštenike iste, kao osobe koje obavljaju verske obrede prilikom obeležavanja „školske slave“, nemoguce je da dešavanje nema „versku dimenziju“.

Ukoliko verska dimenzija zaista ne postoji, svetkovina bi morala imati sekularni karakter, što je apsolutno nemoguce u situaciji gde se obavlja verski obred, sece se „slavski kolac“ i obavljaju se kolektivne molitve.

Zapravo, cak ni zakon ne vidi ono što ministar vidi – „školsku slavu“. Postoji odredeni „Dan duhovnosti“, ali slave u zakonu nema.

Da se ogradimo, ne sporimo materijalnu dimenziju celog dogadaja, iskazanu mizernom „stimulacijom“ prosvetnim radnicima u iznosu od 4000 dinara i neimenovani iznos dat sveštenicima za „uslugu“ obavljanja verskog obreda u državnim, javnim školama.

Iako smo svesni da je sasvim moguce da gospodin Obradovic, uprkos zavidnim akademskim titulama, nije nikada cuo za sekularnost niti zna šta taj pojam znaci, smatramo krajnje skandaloznim to da na tako visokom položaju opstaje osoba koja u verskom obredu ne prepoznaje versku dimenziju. Da bismo gospodinu Obradovicu pomogli da shvati svu nelogicnost svoje tvrdnje, pozivamo ga da pokuša da zamisli cetvrtasti krug kao trodimenzionalno telo ili, pak, Betovenovu IX simfoniju koja nema muzicku dimenziju. Ako uspe, povlacimo kritike i sledi iskreno izvinjenje.

Ako ne uspe, ocekujemo da se izvini celokupnoj javnosti, a posebno deci podvrgnutoj nedopustivoj indoktrinaciji.

U nekim drugim okolnostima, bilo bi samo smešno. U Republici Srbiji, sve ovo je izuzetno tragicno.

Ukoliko osoba koja se nalazi na celu resora koji treba da se brine o obrazovanju mladih ljudi, onih koji treba da cine buducnost ove zemlje, dopušta sebi da izgovara ovakve nebulozne tvrdnje, šta li tek ostaje za nauku i tehnološki razvoj, kojima gospodin Obradovic takode treba da se bavi? Cak i da ne znamo koliko su mizerna izdvajanja za nauku u našoj zemlji, plašimo se da ce nakon ovakvih logickih bravura biti potpuno izbrisana iz budžeta, sve dok se ne pronade nadležni svetac i za ovaj deo ministrovog resora.

Odgovor na ovo polu-pitanje možda može da se protumaci iz nastavka hvalospeva Rastku Nemanjicu, koji je podjednako nekritican i promašen kao i prva ministrova izjava. Naime, gospodin Obradovic kaže da je, „obeležavanje Svetog Save prilika za sve nas u prosveti da se podsetimo zašto se baš taj praznik obeležava kao školska slava. Rec je o velikom coveku za svoje vreme i ocigledno za vekove koji su došli posle njega, jer je bio veliki prosvetitelj i veoma obrazovan. Utemeljio je školu, podržao obrazovanje, radio na pomirenju i negovao toleranciju i poštovanje mišljenja drugih.“

I mada se slažemo da ministar uopšte ne mora da zna bilo šta vezano za svoj resor, što u Srbiji svakako ne bi bilo nešto novo, obavezni smo da ministra Obradovica, koji, eto, i sebe smatra prosvetnim radnikom, informišemo o suštinskim greškama koje je u svom izlaganju napravio.

27. januar se u Srbiji proslavlja kao „školska slava“ samo iz politickih razloga i bez ikakvog utemeljenja u cinjenicama ili, pak, Ustavu Republike Srbije i njegovom clanu 11 [2]. Rastko Nemanjic jeste bio znacajna istorijska licnost, što zaista niko ne osporava. Njegov uticaj kao mudrog politicara i neretko veštog politikanta u mnogome je odredio sudbinu tada mlade srpske države, omogucivši joj da opstane u okruženju snažnih, vecih država. U tim svojim aktivnostima, Rastko Nemanjic nije imao vremena niti interesovanja za prosvetiteljski rad, niti se obrazovao dalje od skromnih mogucnosti trinaestovekovne teologije. On nije osnivao škole, niti je nekakav „utemeljivac“ škole. Šta više, interes srednjovekovne vlastele, kao, neretko, i savremenih politicara, upravo je neobrazovan narod, kojim je lakše upravljati. Pismenih ljudi medu Srbima bilo je i pre njega, iako u veoma malom broju i, gotovo iskljucivo, medu sveštenstvom i plemstvom, a istorija nema zabeležen njegov prosvetiteljski rad, podizanje škola i napore na obrazovanju dece.

Zato, sa druge strane, istorija vrlo dobro pamti kako je zajedno sa svojim ocem i bratom, radio na istrebljivanju verskih protivnika, otimanju njihove imovine, nasilnom pokrštavanju i zilotskom fanatizmu pri progonu bogumila [3]. Ako je to pomirenje i poštovanje mišljenja drugih, na koje se Ministar poziva, naša zabrinutost je još veca.

Dakle, Rastko Nemanjic je bio prosvetitelj, veoma obrazovan covek, utemeljivac škole, promoter obrazovanja i veliki pomiritelj, taman isto onoliko koliko je i Marko Kraljevic zaista terao „cara do duvara“, orao turske puteve i golim rukama cedio suvu drenovinu u društvu svoje posestrime vile Ravijojle.

Da napomenemo da nije ni umro tog 27. januara, nego je tada vest o njegovoj smrti došla do Srbije. Cak i uz to, ove godine je proslava premeštena za 25. januar u vecem broju škola. Travestiranju istine, razuma i školstva ocigledno nema kraja.

Sve je ovo samo još jedan tužni deo slagalice srpske dnevne politike opterecene potcinjavanju SPC, izmišljanjem razloga za pohvalu verskih mitova i beskrupuloznim nasrtajima na detinjstvo, obrazovanje i kriticko razmišljanje, uvodenjem sujeverja i verskih obreda u škole, koje bi morale da budu samo hramovi znanja, a nikako pomodarskih praksi. Ova kratka, ali izuzetno zabrinjavajuca logicka vratolomija ministra Obradovica, samo je logicni nastavak vec iskazane netrpeljivosti prema drugacijem mišljenju i sistematskog prisiljavanja svih gradana Republike Srbije, a medu njima, naravno, i dece svih nacionalnosti i veroispovesti, da se povinuju verskim obredima, praksama i ucenjima SPC.

Gospodin Obradovic je samo dovršio misao episkopa Rakite, koji je koliko dan ranije utvrdio da je neprisustvo dece muslimanske veroispovesti obeležavanju „školske slave“ kao verskog obreda SPC „diskriminacija i lišavanje prava da se upoznaju sa tradicijom vršnjaka pravoslavne vere“. [4]

Identicnim logickim saltom mortale, prisiljavanje dece nepravoslavne vere da prisustvuju verskim obredima SPC, oktroisanim kao školski praznik, postaje izgleda odraz onoga što ministar vidi kao jednu od znacajnijih tekovina svetosavlja u Srbiji i pokazatelj istinske tolerancije i pomirenja.

Cak i ako smo se vec navikli na to da nas politicari posmatraju tek kao bezlicnu izbornu mašineriju i prisilne punioce budžeta, ovo je zaista previše.

Ministre, cak ako ceo narod zaista smatrate idiotima, ostavite nam makar decu na miru.