Hipotetički rezervni prostori za čovečansto

[Paulinjo]

Kad se govori o konačnoj propasti planete Zemlje koje će pre ili kasnije biti neminovno, najčešće se, kao varijanta spasa spominje naseljavanje nove planete.
Čovečanstvo bi u narednih sto hiljada godina trebalo da otkrije egzoplanetu i naseli se tamo sa svim životinjskim vrstama koje su mu potrebne.

Međutim to nije jedina varijanta spasa.
Pojavila se teza da će biti moguće u našim kompjuterskim virtuelnim svetovima zaista napraviti trodimenzionalni prostor.
Kada danas vidimo oznaku 3D to je naravno marketinška laž jer kompjuteri su trenutno samo dvodimenzionalni. Trodimenzionalnost nam se nudi samo kao optička iluzija.

Ali šta ako za par hiljada godina bude realno stvoren 3D prostor koji će nam omogućiti da u virtuelni svet zaista i uđemo.


Zamislimo da smo u toj budućnosti. Svetska vlada je izračunala da ima milijardu siromašnih ljudi na Zemlji i svakome od njih nudi preseljenje u virtuelni svet radi spasa od gladi.
Svaki pojedinac koji pristane i dalje će egzistirati u materijalnom svetu, ali samo kao pasivni gejmplejer što će biti mnogo jeftinije.
Ući će u kapsulu nekog mračnog podruma i primati infuziju.
Za to vreme imaće iluziju da se nalazi u novom prostoru i da tamo proživljava život.

Pošto je kopi-pejst besplatan, svako od njih će u virtuelnom svetu moći koliko god hoće puta da uzima najlepša jela i da oseti mirise i ukuse. Kopi pejst omogućava veštačkoj banani da miriše kao prava kao i svemu ostalom. Um će imati iluziju da jede najlepša jela iako gejmplejer prima običnu infuziju vode i vitamina. Imaće iluziju da se kupa u moru, živi u vili iako će gejmplejeri biti zatvoreni u kapsuli.
Kopi pejst omogućava i bolu ili seksualnom užitku da se replicira koliko god hoće puta tako da stanovnici virtuelnog sveta ni u čemu neće oskudevati.
Korisnik će moći da pliva, trči, skače u virtuelnom svetu čak i kad je njegovo telo kao gejmplejera invalid.


U još idealnijem slučaju i još daljoj budućnosti i samo telo gejmplejera upada u virtuelni svet čime sve, van tog veštačkog prostora postaje nepotrebno za egzistenciju.
Svetska vlada odlučuje da se zbog jeftinoće 90 % ljudi preseli tu.

Na kraju dolazi do ozbiljne pretnje smaka sveta. Ogroman asteroid će uskoro pogoditi planetu Zemlju koja će prestati da postoji. Zato se svi ljudi i sve vrste koje su potrebne čoveku premeštaju u virtuelni prostor plus koji je sam sebi postao dovoljan.
Planeta Zemlja više ne postoji, ali se život spasao i sav se nalazi sažet u minimalnu moguću tačku koja pluta svemirom.

Iz nje niko ne može da izađe, ali ona postoji kao prostor za sebe i unutar svoje virtuelnosti može da stvara prostor. Tako je u veštačkom prostoru stvoreno čak 10 egzoplaneta na kojima živi 100 milijardi ljudi, cela nova vasiona, a retko ko je svestan da se ta virtuelna vasiona zapravo nalazi u nekoj drugoj vasioni.

[perakojot]

Jos samo da copy/paste burek i jogurt...
Mislim da je to "tezak futurizam" bez realnih biloskih osnova. Rast, razvoj, ishrana, razmozavanje, kao i mnogo drugih stvari nije moguce na taj nacin . Mora nesto i da bude realno a ne 3d

[MarkoEkmedzic]

Scenario već iskorišćen u filmu "Surogati".

Naravno, ne tako realan kao ono na čemu se zaista radi, a to su planovi za naseljavanje Marsa, na primer.

Planovi za Mesec podrazumevaju baze za korišćenje resursa, jer su uslovi za teraformiranje Meseca daleko kritičniji nego na Marsu.

Dakle, egzoplanete kao takve ostaju stvar potrage za budućnost, a već danas se racionalno razmišlja o budućim koracima ka bliskom kosmičkom susedstvu.

[Paulinjo]

Ne znam za taj film. Ima li neki link da ga vidim?

Mars je najpogodniji za naseljvanje. Zatim idu sateliti Titan i mislim Evropa.
Iako paradokaslno zvuči Merkur koji je bliži Suncu je pogodniji od Venere koja je totalno nepogodna.

Na Merkuru je valjda moguća organizacija podzemnog života sa preradom vazduha iz atmosfere koji bi stizao do podzemlja, a Venera na kojoj sve gori ne može ni to.

Dosta daleka budućnost podrazumeva i pomeranje orbita planeta napred ili nazad. Ako bi se uspelo u tome Venera bi mogla da se pomeri malo unazad i postane hladnija.

Međutim nijedna planeta u Sun sistemu nije rešenje jer propadanjem samog Sunca gasi se sve. Rešenje je ipak pronaći egzoplanetu koja se okreće oko neke druge zvezde.

[MarkoEkmedzic]

Evo ti hint, a torente traži sam... ako te pojuri FBI, ja ne znam ništa! "Surogati"

Evropa (satelit) će verovatno biti sjajan izvor vode, ali ne i pogodno mesto za naseljavanje, jer se sastoji od vode, pokrivene debelim slojem leda, tj. po svoj prilici, nema kopna.

Mislim da je ideja sa dalekom egzoplanetom, a zbog propadanja Sunca potpuno irelevantna za ljudsku vrstu, jer će propast Sunca da nastupi za 4-5 milijardi godina, a nas kao vrste tada uveliko neće biti. Ne zato što mislim da ćemo uništiti sami sebe, već zato što nas razvoj života, prirode i sam tok evolucije uče da sve vrste imaju početak, uspon, vrhunac, propadanje i kraj, i to ne u razmerama od par milijardi godina, već pre u rasponima koji ne prelaze desetak miliona godina.

[Paulinjo]

I ja mislim da će ljudi propasti daleko pre pretvaranja Sunca u supernovu.
Do propadanja Sunca ima toliko vremena da i nova vrsta može evolutivno da se uzdigne.

Interesantno je kod proučavanja starosti živih bića da najduže opstaju mikrovrste.
Jedino starost bakterija i ameba može se meriti u milijardama godina. Sisarske vrste ne mogu ni par miliona godina da sastave.

Ne znam samo zašto misliš da se ne može naseliti udaljena egzoplaneta u narednim hiljadama godina.
Možda nam stvarno nisu potrebni milioni.

Trenutne brzine raketa su takve da nam do Meseca mislim treba jedan mesec, do Marsa 19 meseci putovanja,
a do prve najbliže zvezde Alfa Kentauri čak 74000 godina.
Rastojanje između zvezda je fascinantno.

Međutim ako bi se svake godine brzina ubrzala za 1 ljudsku godinu, za 74 000 godina eto nas i u tom sistemu.

Artur Klark u romanu ,,Rama'' opisuje vanzemaljsku letelicu staru milion godina u kojoj nema ničeg živog, ali postoje formule. Možda je to spas. Da se u letelici u kojoj je sve konzervirano pošalju formule za izgradnju novog života. U tom slučaju letelica bi sama našlapogodan prostor i aktivirala programe za stvaranje novih živih bića.

[MarkoEkmedzic]

I ja mislim da će ljudi propasti daleko pre pretvaranja Sunca u supernovu.
Do propadanja Sunca ima toliko vremena da i nova vrsta može evolutivno da se uzdigne.

Interesantno je kod proučavanja starosti živih bića da najduže opstaju mikrovrste.
Jedino starost bakterija i ameba može se meriti u milijardama godina. Sisarske vrste ne mogu ni par miliona godina da sastave.

Ne znam samo zašto misliš da se ne može naseliti udaljena egzoplaneta u narednim hiljadama godina.
Možda nam stvarno nisu potrebni milioni.

Trenutne brzine raketa su takve da nam do Meseca mislim treba jedan mesec, do Marsa 19 meseci putovanja,
a do prve najbliže zvezde Alfa Kentauri čak 74000 godina.
Rastojanje između zvezda je fascinantno.

Međutim ako bi se svake godine brzina ubrzala za 1 ljudsku godinu, za 74 000 godina eto nas i u tom sistemu.

Artur Klark u romanu ,,Rama'' opisuje vanzemaljsku letelicu staru milion godina u kojoj nema ničeg živog, ali postoje formule. Možda je to spas. Da se u letelici u kojoj je sve konzervirano pošalju formule za izgradnju novog života. U tom slučaju letelica bi sama našlapogodan prostor i aktivirala programe za stvaranje novih živih bića.

Neka nova vrsta će u narednih par miliona godina svakako da odmeni ljude kao dominantnu vrstu na Zemlji.

Terestrijalna planeta verovatno postoji u orbiti pulsara PSR B1257+12, koji je udaljen 1000 svetlosnih godina od Zemlje.

Dakle, svetlosti treba 1000 godina da pređe put od Zemlje do tog sistema.

Sa današnjim raketama, put do Marsa se može preći najbrže za 3-4 meseca, koji je na oko 0,5 astronomskih jedinica (AU) od Zemlje, odnosno na oko 8x10E-6 svetlosnih godina.

To znači da bi nam do PSR B1257+12 trebalo u najboljem slučaju 125 miliona x 3 meseca, odnosno oko 31 milion godina.

Da načinimo i 100 puta brže rakete, pa ne bi imali šanse u dogledno vreme da dođemo... šta god dogledno vreme bilo

Alfa Sentauri je na oko 4,4 svetlosne godine od Sunca, pa bin nam u idealnim okolnostima do ove zvezde, a sa Zemlje, trebalo oko 105 hiljada godina.

Previše za jednu vrstu.

Da ne spominjem da Alfa Sentauri B, zvezda pratilac Alfa Sentauri A zvezde, stvara takav gravitacioni uticaj da za sada nema naznaka da su ikakve planete moguće u ovom sistemu, a kamoli ne terestrijalne.

Sve "warp", "stardrive" i druge SF tehnologije, ili teoretisanje o crvotočinama, za sada us samo to - teorije i SF.

Slanje sondi je realno, izvodivo, i to se već radi, premda u svrhe istraživanja, a ne "sejanja" života.

Naravno, prvo sam za to da naselimo "komšiluk", tj. Mars, pa ćemo videti šta i kako dalje.