ARHIVA Foruma "Ateisti Srbije"

U našoj kući se nalazila knjiga Vase Pelagića "Umovanje zdravog razuma" koju sam obožavala. Nestala je iz kuće ne znam kako ni gdje. Otac je često pričao o njemu iz onih saznanja koja su išla sa koljena na koljeno. Onoliko koliko me sjećanje služi ću napisati i zamoliti da bilo ko demantuje moje sjećanje (jer ipak prošlo je od toga više od 50 god.) i napiše ako ima u kakvoj knjizi o njemu bilo šta.

Otac je pričao da je završio Pravoslavnu bogosloviju i da je u Banjaluci bio njen direktor. Učestvovao je u bosanskom ustanku. Jednog dana poslije bogosluženja je skinuo mantiju i rekao okupljenom svijetu da im je sve do tad lagao. Jedne se očeve rečenice sjećam stalno: "Kad bi ja znao da ćete vi sad poslije ovog bogosluženja zateći ručak kod kuće, ja bih i dalje ovo radio." Poslije toga je krenuo u prosvjećivanje naroda. Mislim da ga je Austrougarska proganjala i da je spas potražio u "majčici Srbiji". Svaka vlast proganja prosvjetitelje i pametne, jer se sa glupima lakše manipuliše.

Više od veka stara publikacija „Umovanje zdravog razuma“, veličanstvena kritika crkve i države, danas je, na našu žalost i sramotu, više nego aktuelna u Srbiji 21. veka.

Vaso Pelagić (1838-1899) bio je bogoslov, arhimandrit, profesor i direktor srpsko-pravoslavne bogoslovije u Banjaluci, ali i humanista, socijalista, borac za ljudska prava i slobode, pa čak i nacionalista kroz borbu protiv turskog i austrougarskog ugnjetavanja. Specifičnost njegove nacionalne borbe ogleda se u apsolutnom neprihvatanju veze između opštenarodnog interesa i crkve – pristup koji je potpuno stran današnjoj Srbiji. Od prvih dana njegovog javnog delovanja započinje raskol između duboko mu usađenih humanističkih ideja – narodna prava, jednakost među ljudima i istinski moral – i crkvenih pravoslavnih vrednosti. Za ugnjeteni položaj naroda oštro je optuživao upravo „religiozne petljarije“ i licemerno iskorišćavanje ljudskih emocija i straha kako bi se crkve i popovi, ali i njima uvek bliski svetovni gospodari u državi, bogatili na račun običnog sveta - „Koliko košta Bog i gospodar?“. Nije krio svoj ogroman prezir prema crkvenim licima: „..nećemo više gledati naše srpske vitezove pod mantijom mraka i lenjosti, gluposti i sujeverja, nemoralnosti i nemilosrdnosti...“

Tako je napisao: „Crkva je privilegisani dom zaglupljivanja, laži i ropstva. Ja, kao profesor bogoslovije i arhimandrit, i po tri puta ovo kažem.“

„...jadni svijet mora da hrani ‘sluge božje' – mantijaše i pravi im dućane za spekulaciju, to jest crkve i manastire.“

„...zadugo mi bijaše teško da ovako javno priznam i svijetu na vidiku očitujem ovu vječitu istinu protiv nas mantijaša i našeg mantijaškog morala.“

Kroz doslednu borbu za ideju narodnog prava i protiv ugnjetavanja svake vrste (i svetovne i duhovne), Pelagić postaje jedan od prvih zagovornika ateizma na ovim prostorima, protiveći se svakom društvenom uticaju predrasuda, religioznog mračnjaštva i manipulacije ljudima na osnovama magijskog propovedanja. Njegovo delovanje nije bilo usmereno samo na instituciju crkve, već i na suštinu samog religijskog verovanja, navodeći da je Bog „uobražena mašta gluposti, najdublje gluposti“, Sveto pismo „zbornik svih mantijaških sanjarija i petljanija koje nikakvog logičkog smisla nemaju“, molitva i blagoslov „ne vrijede više od običnog bapskog preklapanja i vračanja“, krst je „pomoćnik varalicama“, a krštenje „uobičajena navika koja je toliko sveta koliko pušenje opijuma ili duvana“.

Kakve sve ovo ima veze sa Srbijom u 21. veku? Nije li zdrav, racionalan um savladao imaginaciju i mitologiju? Pelagić se nadao: „Razvitak prirodnih i društvenih nauka naglo približuje onaj sveti čas, kad će i nebeski i zemaljski idoli i eksploatatori pasti s leđa, kesa, prava i mozgova narodnih i čovječanskih.“ Tvrdio je da: „To je dostojno ljudstva i istorije, to je cilj kulture i progresa, to je zadatak nauke i ljudi, to je najčistiji moral u svemu svijetu.“ Nauka je do danas toliko napredovala, svetovne moralne vrednosti su toliko proširene da je nemoguće očekivati drugačiji ishod.

„...Jer se samo umovanjem zdravog razuma dobija sposobnost, snaga da ljudstvo zna i može da iznađe i stvori sve uslove, osnovu koja će mu učiniti i osigurati srećan i blagodetan, napredan i slobodan život.“

У књизи је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада.

Тако ми Христа спаситеља, срамота целог српског рода! Људи здрави, читави, ни слепи, ни хроми, ни сакати, имајући прекрасне грунтове с којима би многе фамилије изобилно могле живити, данак цару плаћајући, дечицу своју хранећи и убогим помажући. Калуђери сами без прошње не могу живити; како је калуђер, мора бити просјак. Обарају, зидају, праве, поправљају; за све то ваља да просе. Та и други људи зидају и праве, али не просе. А од кога ће просити? Од родитеља, обремењених с фамилијама; од удовице која се стара како ће кћери своје удомити! А ко проси? Монах, самац, који се свега у свету одрекао и нејма ни за што друго старати се кромје за сами свој трбух. Ко проси? Чловек Србин! Себе тако похудити и бедним просјаком учинити! Покор и срамота српском имену! Барем нек се одрече овог поштеног имена, нек се како другојачије зове и нека не срамоти род свој.

Сад сами по души пред праведним судијом богом, који ће нас све судити, расудите, не би ли боље било да таких калуђера нејма на свету? Не би ли боље било на манастирске грунтове фамилије населити, а манастире у школе, у хоспитале и у воспиталишта сироте народне деце преобратити? O, свемогући боже, дајући, царе свету, подај им и дух Петра Великога! „Познајте дрво од плода његова,” — говори свето јеванђелије — „неплодно дрво сече се и на ватру меће.” Но, народ из своје простоте мисли, ако нестане међу њима калуђера, нестаће вере и закона. Што веле? Моле се богу за нас. Е, моја браћо, тешко оном ко хоће да се за њега други богу моли! Да за тебе други једе и спава, ниси рад; а оно што ти је најполезније и најпоребније, хоћеш да други за те ради.