Већ извесно време се у нашој земљи дешавају разне реакције поводом јавних изјава и наступа црквених великодостојника.Када представници Српске Православне Цркве било шта јавно учине или апелују, одмах се активирају разни појединци и невладине организације које Цркву због тога оптужују за кршење „секуларности“ државе, које је наведено у уставу.
OK, da i ja napišem par reči, iako je napis takav da ne zaslužuje osobitu pažnju ozbiljnih ljudi. Jasno, samim tim je zavredio objavljivanje na portalu "Pouke"...
Elem, nastupi javnih ličnosti su uvek i svugde, osim u totalitarnim sistemima, podložni komentarima, kritikama i diskusiji. U Republici Srbiji, i pored određenih sputavanja elementarnih sloboda, kao što je sloboda izražavanja, ili pravo na sopstveni seksualni identitet, ovakav vid komentara je i dalje donekle dopustiv.
Naravno, ovde se odmah susrećemo sa kvazi-intelektualnim pristupom autora, koji sasvim beskičmeno proziva "razne pojedince i nevladine organizacije", navodeći lažno da ti i takvi optužuju crkvu. Ne, ti i takvi iznose činjenice koje jasno ukazuju na kršenje principa sekularnosti, a optužba implicira nekakvo podvikivanje izvan konteksta ispravnosti.
Takođe, moram da ukažem na gotovo frapantnu, no ipak već uobičajenu nepismenost autora. Tolika količina velikih slova gde im uopšte nije mesto, navodi na utisak da je pisac Nemac koji nije uspeo da napusti pravopisni sistem svog maternjeg jezika, u pokušaju da ga implementira na srpski jezik.
Ipak, tek ovlašnim pogledom na zvanične tekstove koji dolaze iz Srpske pravoslavne crkve, ukazuju na sistemsku nepismenost, i suštinsko neobrazovanje.
Kako drugačije protumačiti ovaj nemačko-srpski napis, sa zvaničnog sajta SPC:
У Ставропигијалној Лаври Пећкој Патријаршији данас, на празник свештеномученика Григорија Јерменског, после свете архијерејске Литургије коју су служили Преосвећена Господа Епископи Шумадијски Јован и Липљански Јован са свештенством, започела је седница Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве којом председава Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Седници ће се касније прикључити чланови Одбора Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију, који су јуче и данас пристигли у Мајку свих српских цркава, као и још неколицина архијереја.Samo u skarednom skrnavljenju jezika koje koristi ova verska organizacija, liturgija dobija veliko slovo, pridevi postaju pisani velikim slovom, naziv crkve se u sve tri reči piše velikim slovima (to valjda ukazuje na veću svetost, šta li?), snishodljivi opis (
majka svih crkava) takođe dobija veliko slovo, kao i bezmalo sve druge reči.
Vuk Karadžić, Dimitrije (Dositej) Obradović, i drugi prosvetitelji, sve do današnjih stručnjaka za lingvistiku poput Ivana Klajna, zasigurno bi se zgrozili.
Поред тога, имамо случај извесног изгреда који се догодио у Београду[3], када је професор географије вербално напао девојчицу која се прекрстила у тренутку када је чула црквена звона. Професор је бранио свој чин, позивањем на раздвојеност Цркве и државе по уставу, јер је школа државна институција.
Kada se poluvest, prenesena posredstvom tabloida, protumači kao istina, dolazimo do ovakve tvrdnje. Ipak, ukoliko tvrdnje vernika posmatramo kroz kontekst nastanka Starog i Novog zaveta, koji je podjednako tabloidan kao i pomenuta vest iz "Kurira", jasan je tok razmišljanja.
Činjenica radi, profesor nije verbalno napao učenicu, već je celom razredu skrenuo pažnju na štetno pomodarstvo. To što je majka jedne od učenica pokušala pomenuti događaj da iskoristi zarad lične prizemne promocije u "žutoj štampi", govori najmanje o samom listu koji je to objavio. Ne, od njih se to i očekuje, ali ovo govori puno o samoj majci, ali i o piscu ovog napisa na "Poukama", koji uobičajeno površnim pristupom, izvlači uobičajeno pogrešne zaključke.
Поводом свих ових случајева се покренула жестока дебата при коментарима на њих. Већина оних који су подржали те акције, су се такође позивали на секуларност државе Србије и на њен устав, као кључни аргумент. Као што се види из назива гореспоменуте организације, велики број бранитеља „секуларности“ државе Србије су атеисти. Што је такође занимњиво, поводом устава[4], по њему је ћирилица званично државно писмо[5], Космет је део Србије[6], док је брак заједница мушкарца и жене[7]. Упркос томе, знатан број оних који се позивају на тачку устава поводом секуларности, истовремено су спремни да отворено заступају негацију неке од ових тачака устава. Поред тога, поставља се питање да ли су гореописани случајеви заиста кршење устава и секуларности (световности) или не? Да би смо то разумели, морамо да знамо шта је заиста секуларност.
Osim što bih napomenuo da se "Ustav" piše velikim slovom, čak i prema nemačko-srpskom pravopisu vernika SPC, moram da primetim nastavak katastrofalno pogrešnog toka zaključivanja autora ovog napisa. Iz naziva Udruženja građana "Ateisti Srbije", ni na koji način ne sledi podatak da su veliki broj branitelja principa sekularnosti (razumem navodnike koje je autor stavio, obzirom da on sekularnost vidi kao direktnu vezu crkve i države) moraju nužno biti ateisti. Ipak, činjenica je da je najveći broj članova Udruženja građana "Ateisti Srbije" (UAS) iskreno privržen principima sekularnosti, i zalaže se za njihovo poštovanje, shodno Ustavu i zakonima Republike Srbije.
Iskreno bih voleo kada bi sam naziv našeg Udruženja ukazivao na to da veliki broj branitelja prave sekularnosti istovremeno ukazuje i na veliki broj ateista, ali bih podjednako radostan bio već i saznanjem da najveći broj građana Republike Srbije iskreno poštuje i podržava principe sekularnosti.
Treba istaći da UAS ne kritikuje članove Ustava koji se bave državnim pismom, premda smatramo da je predivna prednost srpskog jezika to što se ravnopravno može koristiti pri pisanju i ćirilicom i latinicom, čime zvanični jezik naše države ulazi u rang retko vrednih u svetskim razmerama, ako ne i kao jedinstven. Ipak, nismo udruženje lingvista, pa da se bavimo tim pitanjem.
Takođe, smatramo da u delokrug rada UAS ne spada pitanje statusa Kosmeta, premda smo svesni da sa tim pitanjem na kraj ne izlazi ni politička elita ove zemlje.
Isto tako, i pitanje bračne zajednice nije tema za UAS, premda se kao svesni i razumni ljudi, zalažemo za svaki vid slobode, pa i za slobodu udruživanja u bračnu zajednicu osoba koje žele da dele bračna prava i obaveze.
Већ се у споменутом уставу Србије дефинише шта је та секуларност (или световност): „Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна.“[8] Поред тога, нешто даље у уставу се то понавља: „Цркве и верске заједнице су равноправне и одвојене од државе.“[9] Што је такође битно, тај исти устав забрањује ширење расне, националне (и што је овде важно) верске мржње[10], као што јемчи слободу мишљења и изражавања, изузев у кршењу јавног морала и безбедности[11].
DIvan citat. Kamo sreće da se i poštuje napisano.
По неким другим изворима, секуларизам, световност или лаицизам је одсуство верског мешања у послове државе као и одсуство државног мешања у верске послове[12][13][14]. Такве дефиниције су у складу са оним што пише у нашем уставу. Треба знати да је секуларизам или лаицизам схватање које се развило, као компромис између појма званичне државне религије и званичног државног атеизма. Дакле, он је решење које стоји између прогона религије из јавног живота и њене репресије, као и постојања званичне државне религије. Такво схватање се развило као последица искуства Француске револуције, где је успостављање државног атеизма и прогона католичке цркве од стране државе изазвало крвопролиће, сурову репресију, терор и контрареакцију. Из овога следи да секуларизам није исто што и јавни атеизам. Управо успостављање секуларног поретка треба да обезбеди верске слободе, а не потискивање вере.
Interesantna istorijska lekcija, koja zapravo nema mnogo dodirnih tačaka sa zahtevima UAS da se principi sekularnosti poštuju, posebno stoga što UAS ne propagira nekakav "javni ateizam", ili sličnu oktroisanu, ideološku dimenziju delovanja.
Takođe, smatram za ispravno posmatranje šire slike, u kojoj Francuska buržoaska revolucija ne može da se posmatra kao izolovan događaj, bez uzroka, i bez posledica. Omaškom, ili namernim prećutkivanjem, autor zaboravlja događaje koji ovoj revoluciji prethode, a koji se mogu jednostavno opisati kao državno-crkveno jedinstvo i teror.
No, kako se UAS ne zalaže za nekakav državni ateizam, i prinude ma koje vrste, ovakva poređenja mogu da prihvatim samo kao digresiju autora, svakako nesvesnog ciljeva koje želi da postigne.
Uzgred budi rečeno, postoji određena jasna doza licemerja u spominjanju Francuske buržoaske revolucije kao nekakvog izvora ateističkog zla, kada se iz istih nacionalističkih i verskih krugova, upravo Republika Francuska, kao baštinik tradicija te revolucije, rado spominje u kontekstu zemlje u kojoj su svi stanovnici najpre Francuzi, pa tek onda možda, i to sasvim privatno, pripadnici zasebnih etničkih zajednica.
Ipak, i licemerje nije novost.
Дакле, по уставу Србије, световност (или секуларност) државе је раздвојеност државе и Цркве. То никако не значи да због тога Црква нема право на јавна иступања, јер је то право загарантовано чланом 44. устава. Пошто су држава и Црква раздвојене, то не даје право некима да захтевају од Цркве њено потпуно повлачење из сфере јавног живота, посебно када се узме у обзир да јавни живот и држава нису иста ствар.
Hmmm... ovaj, kako sada spin objasniti prostim jezikom?
Crkva ima pravo na javna istupanja, u delokrugu svog rada. To znači da crkva sme da objavi da će slaviti tog-i-tog dana, tog-i-tog sveca. Ipak, to ne znači da se crkva kao takva, sme pitati za stav o radu državnih organa. Pojedinci iz crkve, u svojstvu civilnih lica, svakako da, ali crkva kao organizacija (mada neki vole da kažu i
institucija), svakako ne. Onda kada crkva dobije pravo da baš kao crkva, iliti verska zajednica, učestvuje u političkom životu, sekularnost netragom nestaje.
Crkva ima svoje mesto u javnom životu, kao organizacija koja okuplja svoje vernike, i bavi se verskim životom, ali nema mesto u mešanju u rad državnih organa.
У нашем друштву се јављају одређена схватања секуларизма, који немају суштинске везе са његовом природом. Захтев за прогоном СПЦ из јавног живота, уз позиве на секуларизам је леп пример појмовне збрке коју имају особе које такве захтеве изричу. Наиме, та збрка се приказује у мешању појмова државе и јавности. Држава и јавни живот нису иста ствар, иако држава може да дозвољава или ограничава јавне слободе у случају да угрожавају општу безбедност и јавни морал. Држава која ограничава јавно испољавање вере из принципа није секуларна држава, већ атеистичка држава. Секуларна држава је верски неутрална, иако може да омогући посебне привилегије традиционалним верским заједницама, које су део историјског искуства одређених народа и држава, као и оним којим припада велик број (или већина) грађана. Такве случајеве имамо у знатном броју европских земаља, на пример у Немачкој или Шпанији. Исто тако имамо пример једне од најстаријих секуларних држава – САД, где се на новчаницама појављује мото „In God we trust“[15][16]- „У Бога се уздамо“. Исти мото се појављује и на државним зградама.[17]
Nakon relativno licemernog, a svakako neobrazovanog početka, dolazimo i do potpuno neistinite razrade teme. Niko ne traži progon SPC iz javnog života, već samo vraćanje SPC (i drugih verskih zajednica) u onaj deo javnog života koji verskim zajednicama po prirodi delatnosti i pripada... a to u 21. veku, u razvijenom svetu, svakako nije upravljanje državama.
Takođe, autor skromnog znanja iznosi paušalne tvrdnje da "država koja ograničava javno ispoljavanje vere iz principa nije sekularna država, već ateistička država". Onda, pogledate primer jedne od najradikalnijih diktatura današnjice, Severne Koreje, i utvrdite da tu po zakonu država sponzoriše rad određenih verskih zajednica, i sarađuje sa njima, odobravajući određene vidove verskog života. Čak i izvan zakonskog okvira, uvidom u praksu, vidi se da u toj državi, često nazivanoj bastionom komunizma, postoji kult mrtvih vođa, povezan sa nacionalnom mitologijom, i uobličen u para-religijski sistem, apsolutno pojavno identičan organizovanim religijama.
Uz to, autor nezgrapno dopušta da njegova dogmatska povezanost sa verskom zajednicom kojoj pripada, već uobičajeno nadmaši racionalnost. Ako država koja je nominalno sekularna, da određenoj verskoj zajednici prava koja krše principe sekularnosti, ona to automatski više nije. Takođe, nije dovoljno samo kao floskulu koristiti (i pravno izlizati) termin "sekularno", već je neophodno državu zaista tako i ustrojiti.
Primeri država u kojima se sekularnost krši, i pored tvrdnje da je država istinski sekularna, nalik su na džeparoša uhvaćenog u krađi, koji tvrdi da to što on krade ne remeti njegov lični stav da je inače pošten čovek.
Moto „In God we trust“, ne znači samo "U boga se uzdamo", već i "U boga verujemo", što je samo prilično eklatantan dokaz da SAD nisu istinski sekularna država, osim na papiru. Kao napokon i Srbija.
Такође, у тој секуларној САД имамо случај „Заклетве застави Сједињених Америчких Држава“[18], која је уобичајна заклетва нацији и застави САД и која се изговара на јавним манифестацијама и у америчким школама. Она гласи: „Заклињем се застави Сједињених Држава и републици коју представља, једној нацији под Богом, недељивој, са слободом и правдом за све.“ Тако да појам „секуларности“ чак не искључује верске елементе унутар институција секуларне државе, посебно ако они одсликавају уверења и културно наслеђе огромног броја грађана (демоса).
Osim što se kaže "u tim sekularnim SAD", ako se bavimo prostim pravopisom, mislim da je i ovaj primer još jedan od dokaza da džeparoš uhvaćen u krađi, teško može da dokaže da je zbilja poštenjačina za kakvu sebe smatra, iako on u to može intimno verovati do mile volje.
Захтеви које неки појединци или организације у Србији подносе у односу на СПЦ , су у суштини захтеви за обарање секуларности државе, под изговором борбе за секуларност. Ово је рецидив претходне комунистичке епохе и надменог става претходног система у односу на СПЦ. Потискивање вере из јавне сфере, као и мешања световних институција у рад СПЦ (и других верских организација) је битно обележје јавног атеизма који иако није био званичан, је био суштински поредак у комунистичким земљама, а који се лицемерно такође подводио под термин „секуларизма“. У заиста демократском друштву постоји слобода говора и слобода вероисповести, што укључује и СПЦ.
Nakon zabrinjavajuće neobrazovanosti i dogmatičnosti, dolazi i ideološka matrica. Dakle, zahtevi za zaštitu principa sekualrnosti su iz vizure autora zapravo zahtevi za obaranje sekularnosti, jer ako se SPC isključi iz uticanja na rad državnih organa, time nestaje sekularnost iz rada državnih organa?
Verovatno bi i student prve godine pravno-birotehničke škole sa lakoćom oborio ovako sumanutu tezu, ali ostavljam autora njegovim iluzijama, ne želeći da odviše kvarim njegovu sliku samozadovoljnosti.
Ipak, kako se ne osvrnuti na stereotip o recidivima komunizna, kada je neizostavan u svakom dijalogu sa radikalnim vernicima?
Za autorovu informaciju, u vreme komunizma (premda na prostoru Srbije ni socijalizam nije naročito zaživeo, a kamoli komunizam), svi sadašnji članovi Svetog sinoda SPC su završili bogoslovske škole i fakultete, počeli svoju svešteničku službu, i peli se u crkvenoj hijerarhiji. Dakle, nisu bili proganjani, nisu bili proterivani, crkve im nisu spaljivane. Šta više, već su tada imali određene privilegije u vidu socijalnog i penzionog osiguranja.
Ukoliko se država tada mešala u rad SPC, a nakon 1990. godine i nastanka jednopartijskog sistema iz političkog života Srbije, nije došlo do katarzične lustracije u okvirima same SPC, jasno je da se:
a) Uticaj države na SPC nije dogodio, ili
b) Taj uticaj je pomogao crkvi da postane ono što je danas, obzirom da je na čelo Sinoda doveo sadašnje crkvene velikodostojnike.
Ukoliko je tačan odgovor pod b, jasnija mi je autorova definicija sekularnosti.
Naravno, treba reći da UAS svakako nije za ma kakvu zabranu slobode govora i veroispovesti, i to ni prema kome, pa svakako ni prema SPC.
Ne, UAS je samo za striktno poštovanje principa sekularnosti definisanih Ustavom i zakonima Republike Srbije, a uzgred i uz to, zalaže se i za pozitivnu selekciju kadrova, koja svakako ne bi dopustila da stručno neobrazovani sveštenik vodi Republičku radiodifuznu agenciju, i odlučuje o kvalitetu programa nacionalnih TV stanica. Uvidom u program istih, mislim da se jasno vidi sva pogubnost odabira diletanta na mesto čelnika ovako odgovorne institucije.
Суштински гледано, СПЦ се води као невладина организација (или НВО). Као таква има право на слободу деловања као и друге НВО, а као верска организација има посебна права загарантована уставом. Мало је иронично да хајку на њу спроводе друге и знатно мање организације (али веома гласне и добро плаћене), које износе ствари које се заиста и суштински косе са уставом Србије, нарочито око питања Космета све позивајући се на тај исти устав у случају СПЦ.
Autor sada već polako gubi konce sopstvenog toka misli. Osim neosnovanih tvrdnji o nekakvim "dobro plaćenim" manjim NVO, spominje se već gotovo neizostavno Kosovo.
Što se plaćanja tiče, druge NVO, osim SPC, imaju obavezu da svoje prihode prikazuju transparentno i javno. SPC netransparentno zahvata potpuno nedefinisana, a svakako znatna sredstva svakoga dana u godini.
AKo se uzme u obzir da se plaćaju lično, na ruke sveštenika, svaka crkvena svadba, krštenje, sahrana, ili pak pomen, i to u iznosu mahom ne manjem od 100€, i uz pretpostavku o samo 1000 takvih događaja na teritoriji cele Republike Srbije svakoga dana, dolazimo do godišnje cifre od 36,5 miliona evra neprijavljene i neoporezovane dobiti.
Ako se u tu cifru dodaju i iznosi od rente nekretnina u vlasništvu SPC, neprijavljenih donacija (prigodne kasice su u svakoj crkvi), dobijaju se astronomske neoporezovane sume. I ko onda koristi licemerje?
I dokle više pokrivanje svake priče Kosovom, posebno od strane onih koji su o Kosovu slušali samo mitove i mitomanske priče, uvereni da je film "Kosovski boj" suva istina, i zasnovan na čistoj i nepatvorenoj istorijskoj osnovi.
То лицемерје бранилаца „секуларизма“се може видети и спрам других верских заједница у Србији. Тако имамо случај верског великодостојника једне друге верске заједнице[19][20][21] који не само да је отворено кршио секуларност земље, већ је давао изјаве које су спадале у домен класичних претњи и уцена. Тај исти великодостојник се такође кандидовао за председника Србије[22]. Занимњиво да се нико од „бранилаца секуларизма“ није огласио поводом ових изгреда великодостојника једне религије код нас. Са друге стране, ти исти чекају и најмањи повод да оптужују СПЦ да крши секуларни поредак. Из овога можемо слободно закључити да сви ти покрети, организације и појединци уопште нису борци за секуларност (коју тумаче по својој вољи) нити чак прави атеисти, већ друштвено-политичко-пропагандни агитпроп усмерен само и искључиво против СПЦ као мете.
Napokon, kao u onoj poznatoj priči o pet stadijuma smrti, autor dolazi i do zapomaganja. Sirota, mala i nezaštićena SPC, opet je na udaru velikih, surovih, hladnih i moćnih ateista, koji dabome nisu ateisti (jer on naravno zna bolje da ateista nije neko ko ne veruje ni u jednog boga, već je u pitanju nešto više od toga), već nekakva para-agentura, stvorena samo zarad konačnog rasturanja SPC. Eh... uticaj bajki tu postaje prejak, pa autor u svojoj intelektualnoj nemoći pribegava ponovnom pozivanju na mitologiju i jasnu mitomaniju, obeleženu izmaštanim pričama o progonima SPC.
Samo neka pogleda sastav i godine članova Sinoda, i biće mu jasnije kada i u vreme kakve vlasti su oni postali sveštenici.
Takođe, onda kada SPC ne bude najveća i najuticajnija verska zajednica, koja utiče na živote svih građana Republike Srbije, nevezano za njihovo versko (ne)opredeljenje, možemo da pričamo i o reagovanju na ispade drugih verskih vođa. Muamer Zukorlić, koji ima krajnje dubioznu podršku i među samim muslimanima, više je estradna pojava, bez dubljeg uticaja na politiku ove zemlje, a sa druge strane, za sada ne moram da plaćam doplatne markice za džamije koje bi on gradio, niti grad blokiraju verske procesije muslimana, te je on svakako marginalna verska figura u današnjoj Srbiji.
Iako to ne znači da ga ne smatramo političkom štetočinom, koja pokušava da se, uz SPC, dočepa svog dela političkog uticaja. Samo nema snagu SPC, i podršku lokalnih političara za te naume.
Колико је та дволичност велика, може се видети и из чињенице да се суседне државе, иако секуларне, активно мешају у црквена питања, унутрашње и у послове СПЦ, чије представнике прогањају. Најбољи пример су Црна Гора и Македонија. Иако се тиме на груби начин крши начело секуларности, нема никог да се огласи поводом тога од „секулариста“ у тим земљама па и у самој Србији.
Autor previđa da ne postoji ni jedan razlog, niti zakonska opravdanost da se UAS meša u rad drugih država, iako bi se iz autorovog napisa dalo zaključiti da je mešanje u rad susednih država opravdana pojava. Nažalost, u vreme nedavnih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, videli smo u prvom licu kako izgleda mešanje crkve (SPC) u političke sukobe, koji su rezultirali ratom, te i stoga preporučujemo da se i ova verska organizacija okane takvog štetnog delovanja.
Такође имамо замерке поводом увођења веронауке у школе, што се такође тумачи као „кршење секуларности“. Наравно, оно што се избегава рећи је да је веронаука изборни предмет који се никоме не намеће. Са друге стране, омогућен је такође изборни предмет грађанског васпитања за оне који не желе да шаљу своју децу на веронауку. Предмет веронауке је омогућен за припаднике свих традиционалних верских заједница, не само православних. Као што се види, „бранитељи секуларности“ по обичају имају проблем само са православном веронауком. Упркос добровољности при избору веронауке, „секуларним“ активистима смета туђи избор и туђа слобода. Смешно је позивање на „секуларност“ у случају веронауке, када нпр. у секуларној Немачкој (најмоћнијој чланици ЕУ) постоји веронаука у државним школама и чији учитељи се финансирају из државног буџета. Не треба заборавити да веронаука нема само теолошки аспект, већ се такође тиче духовног и културно-историјског наслеђа једног народа и државе, чиме се деца упознају и са унутрашњим аспектом свог наслеђа који се не може научити на историји или социологији, а које њему прилазе на спољашњи начин.
Veronauka je bila i ostala izborna svim onim roditeljima koji su želeli da svoju decu upute na takvu nastavu u okvire svojih verskih zajednica, i to nije ništa sporno. Sporno je nametanje postojanja veronauke u državnim školama. Naravno, ponovno pozivanje na štetnu praksu iz drugih država, ni najmanje ne pomaže slučaju koji autor pokušava da napravi. Čak ni detinjasti pokušaji pojačavanja utiska tvrdnjama da je u pitanju najmoćnija članica EU, ne čine njegove napore smislenijim.
Ukoliko je bitan kulturno-istorijski aspekt veronauke, hajde da istoriju prepustimo profesorima istorije, a kulturu profesorima književnosti, likovne kulture, muzičke kulture, možda i filozofije, a da se veroučitelji drže svoje struke, u okvirima svojih bogomolja.
Tu je takođe i opasna teza o jednačenju vere i nacije, koja nije ništa novo u ophođenju vernika sa neistomišljenicima (napokon, prethodni patrijarh je izjavio nebuloznu tvrdnju da "Srbin nekršten ne biva", i da "Srbin ne može biti ateista", uz niz mizoginih besmislica, koje se mogu opravdati samo njegovom decenijskom seksualnom frustracijom izazvanom celibatom), ali je i dalje jako štetna.
Такође је занимљиво постојање тзв. „црквеног пореза“[23] у секуларним земљама ЕУ, који постоји за вернике у већ наведеној Немачкој, као и Аустрији, Швајцарској, док је у Шведској и Италији обавезан за све грађане без обзира да ли су верници или не. Све те државе су по уставу секуларне и чланице су ЕУ. Код нас такав порез не постоји, али се може замислити драматична реакција „секулариста“ уколико би неко то предложио, по угледу на земље ЕУ.
Ukoliko bi kao prvi korak bio raspisan porez samo za vernike SPC, uveren sam da bi se autor brzo upoznao sa frapantnom činjenicom da je broj istinskih vernika SPC, na nivou do 5% populacije. Može biti da bi tome kumovao i tradicionalni inat pred nametima, ali sam uveren da bi praksa pokazala da je broj vernika spremnih da svoju vernost crkvi i plate redovnim porezom znatno manji od onih koji redovno izmiruju TV pretplatu.
Многи од тих активиста се позивају на секуларни поредак као на савремену, либералну и европску вредност која је носилац друштвеног напретка. Наравно, оваква схватања су погрешна. Важно је схватити да у Европи постоје државе које имају званичну државну религију[24] и које стога нису секуларне. Што је још важније видети, скоро све земље са државном религијом у Европи су чланице ЕУ. Те земље су: Исланд, Данска, Велика Британија, Грчка и Малта. Једини изузетак је Монако, који није члан ЕУ. Тешко да можемо назвати те земље „заосталим“ и „ретроградним“. Упоредимо несекуларну Данску и секуларну Молдавију да би постало јасно да секуларност државе није гарант ни животног стандарда, ни постојаности институција, ни слобода као ни личне сигурности становништва. Дакле, чак и тај аргумент отпада.
Lično bih pre, ako je već reč o EU, uporedio nesekularnu Dansku i drastično nesekularnu, pride pravoslavnu Grčku, čime se jasno pokazuje da osim suštinskog neznanja i pristrasnosti, autor nema naročitu svest ni o dnevno-političkim dešavanjima.
Dabome, autor ne razume da postojanje državne religije ne znači sprečavanje postojanja ateista ili pripadnika drugih verskih zajednica.
Nije li upravo u toj nesekularnoj Engleskoj, u njenom glavnom gradu, sasvim legalno i legitimno, na autobusima neko vreme stajala reklama koja govori da nema boga? E, to je odraz napretka i tolerancije u jednom društvu, u kom je parada ponosa sasvim uobičajena, čak trivijalna stvar, dok je kod nas i dalje pitanje od svenacionalnog značaja, koje nagoni čak i čelnike SPC da se bave para-medicinskim tumačenjima, na nivou raščinjenih druida iz IV stoleća.
Имамо случај већ наведене девојчице и њеног наставника код нас. Како приватни верски гест једне особе у државној институцији може угрозити секуларност државе? Сама девојчица уосталом није представник државе нити државни службеник, за разлику од наставника, а њен верски чин није исто што и верска служба, посебно када се има у обзир да верски чин прекрштавања има и такође световну улогу, где се користи чак и код атеиста.
Ali... nemamo "slučaj" navedene devojčice. Taj slučaj postoji, isto onoliko koliko postoji i bolesna sedmogodišnja Amy Bruce, koja već 15 godina na Internetu sakuplja novac za operaciju tumora koja joj sledi za mesec dana (u svakom trenutku operacija sledi za mesec dana), i koje neće biti ako ne uplatite makar par dolara na njen račun.
Ateisti prekrštavanje koriste samo u svrhu ismevanja besmislenih verskih rituala, što je možda manje bitno u odnosu na pomodno prekrštavanje samih deklarisanih vernika, dok autobus zamiče raskrsnicom, nekih 50-100m od najbliže bogomolje u vidnom polju.
Privatni verski gestovi, koji za autora jesu verski čin, koji pak nije obred, treba da ostanu privatni, izmešteni iz sistema državnog školstva, i sekularnog društva.
Овде се види до каквог апсурда иду „секуларисти“. Тако се некима не допада химна Србије, јер се у њој помиње Бог, док им грб такође смета због верског симболизма. На страну то што верски симболизам постоји на знамењима великог броја земаља у свету, без обзира да ли су секуларне или не.
Ponovno pozivanje na primere kršenje principa sekularnosti, zaista čini da autor izgubi čak i najprijateljskije prihvaćen kredibilitet, pa čak i saosećanje u očima čitalaca.
Не би чудило уколико би после почели да траже рушење храмова, јер би по њиховој искривљеној логици постојање верских храмова на јавним местима такође могло да се протумачи као „кршење секуларности“. Да не говоримо о крстовима на споменицима , које чак ни најмилитантнији атеисти у историји нису рушили, али који се сада налазе на удару „секуларних хуманиста“ и „бораца за људска права“.[25]
Hramovi izgrađeni na zemljištu u vlasništvu verske zajednice, i od sredstava te verske zajednice nisu ni najmanje sporni.
Takođe, rušenje kičerastih spomenika pomodarstvu, potpuno je paradigmatski identično rušenju spomenika Staljinu, Sadamu Huseinu ili Hitleru.
Оно што најсмешније је чињеница да те групице ирационалних и острашћених активиста представљају смешно мали проценат становништва, али који је толико агресиван и гласан, да се медијски више чују од огромне већине.
Ono što je najsmešnije je činjenica da
by default iracionalna osoba (radikalni vernik, prim. aut.) pokušava svoju iracionalnost da projektuje na ljude koji prihvataju najpre proverljive, konkretne činjenice, naspram dogmatskih, izmaštanish tvrdnji.
Појава бораца за „заштиту секуларне државе“ је феномен, који је код нас преузет са Запада и није изолован случај. Ради се о облику милитантног атеизма, наравно левичарског порекла, који под маском борбе за већ постојећи секуларни поредак покушава у ствари да га обори и замени државним атеизмом.
Nakon prilično mizernog pokušaja racionalizacije, sledi povratak oprobanom insistiranju na tezi da je ateizam isto što i komunizam i obrnuto.
No, da ponovim još jednom, UAS se ne zalaže za državni ateizam, niti prinudu ma kakve, pa ni (ne)verske vrste, već samo za poštovanje principa sekularnosti, zagarantovanih Ustavom i zakonima Republike Srbije.
Оружје у том процесу је спиновање појмова и термина, да би се постојећим појмовима придодала значења која су другачија или супротна од њих.
Naprosto je tragikomično kada o spinovanju i zameni teza govori radikalni vernik, čija verska zajednica već stolećima navode sopstvenih svetih spisa prilagođava dnevno-političkim potrebama, izmišljajući načine kako da katastrofalno tupave tvrdnje pretvori u "metafore", "parabole", "ilustracije" i tumačenja, ne bi li pokušala da preživi ono što je najviše boli, a to je evolucija.
У Србији се ти покрети и појединци идеолошки надовезују на комунистичку прошлост, коју посматрају са носталгијом.
Prosečna starost ćlanova UAS je između 25 i 35 godina. Prosečna starost članova Sinoda SPC je između 70 i 80 godina. Lako se odavde da primetiti ko ima komunističku prošlost, i ko za njom može biti nostalgičan.
Тако се идеја секуларизма вешто изједначава са идејом атеизма, иако је секуларизам суштински настао из реакције на државни атеизам. Можда чак ни термин „милитантни атеизам“ није баш прави термин за овај феномен, јер главна мета напада лажних секулариста нису све религије као такве (што би се очекивало од доследних атеиста), него само и искључиво хришћанство. То се може видети и из њихових двоструких стандарда спрам ислама, а што се такође може приметити и код нас (као што је показано).
Jedino što je pokazano je patetično neznanje, i suštinska neobrazovanost autora ovog pamfleta nedostojnog čak ni "Dveri" ili "Obraza", koja nažalost sistematski prati pripadnost verskoj organizaciji poznatoj kao SPC.
Дакле, овде је реч пре свега о антихришћанству, које своје постојање заснива на супростављању хришћанском учењу и пре свега верским институцијама. Ти покрети су углавном усмерени против традиционалних верских заједница у својим земљама. Тако активиста у већински католичкој земљи ће нападати искључиво РКЦ, док ће код нас нападати СПЦ, а у протестантској локалне протестанске деноминације.
Zbilja neobično, ako je neka verska zajednica dominantna u nekoj državi, ateisti će najviše napadati devijacije koje dolaze iz te verske zajednice?
Prosto sam zadivljen
logikom autora...
Без обзира на те разлике, ради се о усклађеном глобалном покрету. Има неке ироније, да тај глобални покрет управо подрива класична рационална либерална начела и слободе на које се позива.
Pih, tek na kraju pamfletića dolazimo do teorije zavere... i nema pozivanja na masone, iluminate i gej-aktiviste... potpuno nezanimljivo.
Тако имамо потпуно појмовно извртање, где религија која је потпуно јавна ствар постаје приватна ствар, док сексуалност постаје јавна ствар. Док се религије које су учествовале у формирању читавих друштава протерују у четири зида, дотле сексуалност која је увек била сведена у домен приватности постаје јавна и друштвена ствар.
Javno je pravo svakoga da bude vernik ma koje verske zajednice. Takođe, svačije je pravo da ne mora da ispašta zbog svoje prirodne seksualne određenosti.
Ipak, treba razumeti da seksualnost jeste, a religioznost nije inherentna. Sa jednim se rađamo, a drugo stičemo u životu, što autoru izmiče.
Uz to, valja spomenuti da potreba da religioznost ostane privatna, a ne državna tema, nije isto što i borba seksualnih manjina i diskriminisanih pojedinaca za ostvarivanje elementarnih ljudskih prava. Ukoliko se iz budžeta ne plaća SPC, ona ne mora nestati, ako to vernici ne žele. Ali, ukoliko država ne zaštiti i LGBT populaciju od progona, ona može postati predmetom diskriminacije i nacističkog progona.
Колико је успешан тај активизам био на Западу, пример је чињеница да су у Француској забрањене црквене процесије хришћана на јавним местима због „секуларности“, али је зато дозвољено пародирање и исмејавање хришћанства на геј парадама у тој истој Француској.[26][27][28] Док се хришћанска симболика протерује из јавне сфере на Западу јер „вређа осећања“ оних који нису религиозни или хришћани, истовремено се дозвољава јавно изругивање том истом хришћанству и његовим симболима на већ споменутим геј парадама.[29][30][31]
Kako bih rekao... ako ne želite da vam se smejemo, nemojte biti smešni... to je prosta istina.
Муслимани отворено пркосе француским законима и јавно се моле на сред улица и тргова у Француској[32] (за разлику од хришћана), а једини који су гласније протествовали су били припадници десничарског „Националног фронта“ Ле Пена, не левичарски „секуларисти“ од којих се то прво могло очекивати. Такође, француске власти су забраниле јавно служење свињетине и алкохола у областима где живе муслимани, да они не би били „увређени“[33]. Наравно, редовно изругивање хришћанству не би требало да вређа никога.
Predlažem autoru da uputi hitan dopis ambasadi Republike Francuske u Republici Srbiji, na adresu Pariska 11, 11000 Beograd, i da tom prilikom ne propusti da oštro kritikuje ponašanje Republike Francuske prema hrišćanima državljanima Republike Francuske.
Nadam se da će i odgovor nadležnih iz ambasade podeliti sa nama.
Ствар је у томе што је милитантна постмодерна антихришћанска левица, агресивним лобирањем и инфлитрацијом на Западу заобишла све демократске процедуре да би утицала на институције, формирање и тумачење закона. Тиме користе државу против већинских и традиционалних заједница. Пошто се већинске и традиционалне заједнице поистовећују са својим државама, оне су спремне да послушно поштују одлуке отуђених и интруисаних политичких елита које директно раде на њихову штету. Оног тренутка када се захтеви те антихришћанске левице прихвате у институције државе и законе, онда сами већински народи и традиционалне верске заједнице почињу послушно да делају заједно са тим индоктринисаним институцијама власти против самих себе.
Ovo je u direktnoj koliziji sa prethodno iznesenim tvrdnjama o državama zapada sa državnim religijama, ali pretpostavljam da je autor samog sebe slomio brojnim proizvoljnostima i kontradikcijama koje je iznosio.
Naravno, bavljenje teorijama zavere ume to da učini...
Зато је јако битно раскринкавање наопаких и лажних аргумената, који се користе у медијском нападу, што је средство притиска на институције да се покоре захтевима тих антихришћанских активиста. Што се тиче нас, постоји већ пример на Западу шта се дешава када се таквој наопакој аргументацији да за право.
Jasno, primere je dao sam autor, poput primera SAD, Nemačke, Danske, Švedske... ali... pa to su bili primeri zemalja u kojima hrišćanstvo ima status državne religije... ovaj, opet kontradikcija?
Poslato: 13. Okt 2012., 12:32
