Raskrstite me, ja nisam jedan od vas!
Poslato: 27. Jan 2016., 16:26Kragujevčanin jasno i glasno: Raskrstite me, ja nisam jedan od vas!
Dejan Dimitrijević (34) iz Kragujevca je na Fejsbuku zatražio da ga neki sveštenik raskrsti. Njegov status se proširio društvenim mrežama, a kada smo ga upitali za razlog iza ovakve odluke, ponudio nam je objašnjenje. Prenosimo vam njegov lični stav.
"Ja sam poput vas. Običan stanovnik ovog grada, ove države, ovog sistema. Imam svoju porodicu poput vas, svoj posao, svog omiljenog pisca, omiljeni film, omiljen planinu, omiljen kafe, omiljenu majicu. Gotovo kao i svi koje poznajete. Običan, prosto svakidašnji... Ali kada zagrebete ispod površine, naići ćete na nešto što nikako niste očekivali.
Biću potpuno otvoren. Nije tajna da sam ateista, ali nije ni to razlog za moju potrebu. Znate, ja ne osećam niti kakvu mržnju prema bilo kojoj religiji, ja samo jednostavno ne pronalazim sebe, a ni sopstveni smisao u njoj. Pravi razlog je to što nismo svi isti. Razlikuju se i blizanci, a da se ne razlikuju dva čoveka koja se i ne poznaju.
Da bih objasnio zašto želim da se raskrstim prvo bi trebalo objasniti zašto sam postao ateista.
Potičem iz veoma religiozne porodice. Tu se oduvek postilo svake srede, svakog petka, svakog posta ili manje bitnog praznika. Nije se psovalo, nikada se nikome nije nanelo nikakvo zlo, čak ni pomislilo... Prosto, jedna savršena porodica . A onda se ujak zbog privatnih problema ubio. Razneo je sebe kašikarom.
Te godine je završeno renoviranje i podizanje crkve u Desimirovcu koju je podigao između ostalih upravo on, bez dinara naknade. Radio je to iz ljubavi prema veri, čak je i delom finansirao podizanje iste. Bio je dobar zidar. Podigao je mnogo kuća u tom kragujevačkom selu, i, prosto, svi su ga voleli. Morate razumeti: za moju babu i dedu je bilo nedopustivo da on „na onaj svet“ ode bez pevanja popa. Tako da su se dogovorili. Trebalo je samo okrenuti glavu u drugu stranu i popu gurnuti 1.000 maraka za taj čin. Bilo je pevanja, iako se to kosilo sa svim crkvenim kanonima. Kasnije, kad su neki meštani kritikovali istog popa za rušenje crkvenih kanona, on se branio da je dobio dozvolu nekog višeg popa jer je moj ujak bio dobar čovek, ktitor i u svakom smislu reči je zaslužio to pevanje. Isti pop se nekoliko godina kasnije udavio u septičkoj jami istog crkvenog dvorišta.
Bio sam dete, ali sam odmah napustio crkveni hor. Da, dobro ste čuli. Pevao sam u crkvenom horu. Šta zna dete šta je religija. Ono prati roditelje. Ono što ga oni nauče uzima zdravo za gotovo i tu nema nekog prostora za oblikovanje svesti. Osim ako se ne desi ovako nešto. Voleo bih da se to nije desilo, čak i po cenu da i dalje sve posmatram "širom zatvorenih očiju", ali nije. Desilo se, i ja sam počeo da preispitujem stvari oko sebe.
Generalno, nemam ništa protiv religije. Kada bi se svi ljudi ponašali po crkvenim kanonima, ovaj svet bi bio mnogo lepše mesto. Danas sam zagriženi ateista koji nema mnogo poštovanja prema crkvenim predstavnicima, ali sa druge strane izuzetno ceni svačije pravo izbora. Ne delim ljude ni po veri, ni nacionalnosti, čak ni po inteligenciji. Mogu biti prijatelj svakome ako su njegove namere iskrene i dobre. Smeta mi što se sve u Srbiji raspada po šavovima, osim SPC.
Smeta mi što sam se prošle godine razboleo da bih shvatio da se bolnice raspadaju zato što nema novca za njih, dok se, sa druge strane, isti nalazi za ogromne betonske krstove od 100.000 evra. Valjda naši vladari imaju profesionalnu deformaciju da načine da Srbija iz svemira nalikuje groblju. Ogorčen sam jer se za lečenje teško obolele dece skupljaju pare putem humanitarnih SMS akcija, dok verske organizacije posle svakog sajma automobila iznova obnavljaju svoju automobilsku flotu. Dakle, za dete obolelo od leukemije nema, snađite se sami, tresite se da li će ili neće biti dovoljno SMS poruka humanih ljudi, a za novi popovski BMW i dvor od 7.500.000 evra ima - uostalom, tako je govorio sam Isus. I za Hram Svetog Save ima. Samo za decu nema.
Ogorčen sam jer naše pravosuđe misli da je mantija dovoljan štit nekome ko siluje dete, pa je misteriozno nastupila zastarelost u takvim postupcima. Ogorčen sam što verske zajednice nemaju problem da odlikuju takve neljude. Ogorčen sam jer javnost, ma koliko se pravila, suštinski nije briga za tu silovanu decu, koja se zaborave čim krene nov rijaliti. Ogorčen sam što se sveštenici zapošljavaju u prosveti i u vojsci - u prosveti je mesto prosvetnim radnicima, a vojska valjda treba da se sastoji od vojnika. Velika je sramota da u trenutku u kom čovečanstvo šalje satelite pored Saturna, deca uče antinaučne gluposti da je žena nastala od rebra muškarca, da je čovek preživeo tri dana u utrobi velike ribe ili da je sve što postoji nastalo magično u šest dana - škola je hram znanja, a ne sujeverja i ignorancije, barem bi tako trebalo da bude. Verska nastava treba da ostane tamo gde joj je i mesto: u verskim objektima.
Ogorčen sam jer je Ustavni sud slep na sve očigledne primere kršenja načela sekularnosti iz člana 11, koje je kod nas usvojeno u apsolutnom smislu i pokazuje zašto Srbija svakim danom sve više liči na teokratiju nego na sekularnu demokratsku republiku. Ogorčen sam jer, naposletku, kada se dogode poplave, čelnici države i verskih organizacija okrivljuju homoseksualce, Končitu Vurst, mitsku Veliku Vodenu Zmiju i Gospoda Boga, a na početku godine su poklonili 6 miliona evra Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ogorčen sam jer se pitam koliko bi života taj novac spasio da je uložen u neke plemenitije svrhe i mehanizme za sprečavanje poplava.
Ogorčen sam, na kraju, i jer se pitam kako ovom jadnom narodu ne smeta tolika količina nepravde, bezakonja i licemerja.
Ogorčen sam mnogo. I ne mislim da u tome ima nešto loše. Zapravo mislim da je to intelektualni imperativ za svaku makar delimično misleću ličnost u našem današnjem društvu, ali ujedno i prvi indikator humanizma i istinske brige za sve ljude i smanjenje njihove patnje, a ne za svešteničku kasu. I zato ne želim da budem deo toga. Jesam kršten kao beba kad nisam ništa ni znao niti se šta pitao. Ali sada sam glasan: Ne želim da se hvalite mojim prisustvom u vašim redovima i da time vama dajem legitimitet. Vi mene ne posedujete. Vi ste jedna nelegitimna zaostavština nekih prošlih vremena i pogrešnih odluka. Ja nisam deo vas. Ja sam bolji od vas. Ja verujem u ljude, verujem u sistem koji je bolestan, ali može ozdraviti. Samo se vas treba separatisati. Kada ljudi budu iskreno verovali u same sebe onda će sve ovo biti mnogo lepše i bolje. Ova zemlja će ličiti na ono što želim da moja deca sutra dožive: priliku da živiš i uživaš u životu. Bez straha, bez cimanja, samo sa zdravim razumom kao najjačim oružjem koje možeš imati".
24sata
Dejan Dimitrijević (34) iz Kragujevca je na Fejsbuku zatražio da ga neki sveštenik raskrsti. Njegov status se proširio društvenim mrežama, a kada smo ga upitali za razlog iza ovakve odluke, ponudio nam je objašnjenje. Prenosimo vam njegov lični stav.
"Ja sam poput vas. Običan stanovnik ovog grada, ove države, ovog sistema. Imam svoju porodicu poput vas, svoj posao, svog omiljenog pisca, omiljeni film, omiljen planinu, omiljen kafe, omiljenu majicu. Gotovo kao i svi koje poznajete. Običan, prosto svakidašnji... Ali kada zagrebete ispod površine, naići ćete na nešto što nikako niste očekivali.
Biću potpuno otvoren. Nije tajna da sam ateista, ali nije ni to razlog za moju potrebu. Znate, ja ne osećam niti kakvu mržnju prema bilo kojoj religiji, ja samo jednostavno ne pronalazim sebe, a ni sopstveni smisao u njoj. Pravi razlog je to što nismo svi isti. Razlikuju se i blizanci, a da se ne razlikuju dva čoveka koja se i ne poznaju.
Da bih objasnio zašto želim da se raskrstim prvo bi trebalo objasniti zašto sam postao ateista.
Potičem iz veoma religiozne porodice. Tu se oduvek postilo svake srede, svakog petka, svakog posta ili manje bitnog praznika. Nije se psovalo, nikada se nikome nije nanelo nikakvo zlo, čak ni pomislilo... Prosto, jedna savršena porodica . A onda se ujak zbog privatnih problema ubio. Razneo je sebe kašikarom.
Te godine je završeno renoviranje i podizanje crkve u Desimirovcu koju je podigao između ostalih upravo on, bez dinara naknade. Radio je to iz ljubavi prema veri, čak je i delom finansirao podizanje iste. Bio je dobar zidar. Podigao je mnogo kuća u tom kragujevačkom selu, i, prosto, svi su ga voleli. Morate razumeti: za moju babu i dedu je bilo nedopustivo da on „na onaj svet“ ode bez pevanja popa. Tako da su se dogovorili. Trebalo je samo okrenuti glavu u drugu stranu i popu gurnuti 1.000 maraka za taj čin. Bilo je pevanja, iako se to kosilo sa svim crkvenim kanonima. Kasnije, kad su neki meštani kritikovali istog popa za rušenje crkvenih kanona, on se branio da je dobio dozvolu nekog višeg popa jer je moj ujak bio dobar čovek, ktitor i u svakom smislu reči je zaslužio to pevanje. Isti pop se nekoliko godina kasnije udavio u septičkoj jami istog crkvenog dvorišta.
Bio sam dete, ali sam odmah napustio crkveni hor. Da, dobro ste čuli. Pevao sam u crkvenom horu. Šta zna dete šta je religija. Ono prati roditelje. Ono što ga oni nauče uzima zdravo za gotovo i tu nema nekog prostora za oblikovanje svesti. Osim ako se ne desi ovako nešto. Voleo bih da se to nije desilo, čak i po cenu da i dalje sve posmatram "širom zatvorenih očiju", ali nije. Desilo se, i ja sam počeo da preispitujem stvari oko sebe.
Generalno, nemam ništa protiv religije. Kada bi se svi ljudi ponašali po crkvenim kanonima, ovaj svet bi bio mnogo lepše mesto. Danas sam zagriženi ateista koji nema mnogo poštovanja prema crkvenim predstavnicima, ali sa druge strane izuzetno ceni svačije pravo izbora. Ne delim ljude ni po veri, ni nacionalnosti, čak ni po inteligenciji. Mogu biti prijatelj svakome ako su njegove namere iskrene i dobre. Smeta mi što se sve u Srbiji raspada po šavovima, osim SPC.
Smeta mi što sam se prošle godine razboleo da bih shvatio da se bolnice raspadaju zato što nema novca za njih, dok se, sa druge strane, isti nalazi za ogromne betonske krstove od 100.000 evra. Valjda naši vladari imaju profesionalnu deformaciju da načine da Srbija iz svemira nalikuje groblju. Ogorčen sam jer se za lečenje teško obolele dece skupljaju pare putem humanitarnih SMS akcija, dok verske organizacije posle svakog sajma automobila iznova obnavljaju svoju automobilsku flotu. Dakle, za dete obolelo od leukemije nema, snađite se sami, tresite se da li će ili neće biti dovoljno SMS poruka humanih ljudi, a za novi popovski BMW i dvor od 7.500.000 evra ima - uostalom, tako je govorio sam Isus. I za Hram Svetog Save ima. Samo za decu nema.
Ogorčen sam jer naše pravosuđe misli da je mantija dovoljan štit nekome ko siluje dete, pa je misteriozno nastupila zastarelost u takvim postupcima. Ogorčen sam što verske zajednice nemaju problem da odlikuju takve neljude. Ogorčen sam jer javnost, ma koliko se pravila, suštinski nije briga za tu silovanu decu, koja se zaborave čim krene nov rijaliti. Ogorčen sam što se sveštenici zapošljavaju u prosveti i u vojsci - u prosveti je mesto prosvetnim radnicima, a vojska valjda treba da se sastoji od vojnika. Velika je sramota da u trenutku u kom čovečanstvo šalje satelite pored Saturna, deca uče antinaučne gluposti da je žena nastala od rebra muškarca, da je čovek preživeo tri dana u utrobi velike ribe ili da je sve što postoji nastalo magično u šest dana - škola je hram znanja, a ne sujeverja i ignorancije, barem bi tako trebalo da bude. Verska nastava treba da ostane tamo gde joj je i mesto: u verskim objektima.
Ogorčen sam jer je Ustavni sud slep na sve očigledne primere kršenja načela sekularnosti iz člana 11, koje je kod nas usvojeno u apsolutnom smislu i pokazuje zašto Srbija svakim danom sve više liči na teokratiju nego na sekularnu demokratsku republiku. Ogorčen sam jer, naposletku, kada se dogode poplave, čelnici države i verskih organizacija okrivljuju homoseksualce, Končitu Vurst, mitsku Veliku Vodenu Zmiju i Gospoda Boga, a na početku godine su poklonili 6 miliona evra Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ogorčen sam jer se pitam koliko bi života taj novac spasio da je uložen u neke plemenitije svrhe i mehanizme za sprečavanje poplava.
Ogorčen sam, na kraju, i jer se pitam kako ovom jadnom narodu ne smeta tolika količina nepravde, bezakonja i licemerja.
Ogorčen sam mnogo. I ne mislim da u tome ima nešto loše. Zapravo mislim da je to intelektualni imperativ za svaku makar delimično misleću ličnost u našem današnjem društvu, ali ujedno i prvi indikator humanizma i istinske brige za sve ljude i smanjenje njihove patnje, a ne za svešteničku kasu. I zato ne želim da budem deo toga. Jesam kršten kao beba kad nisam ništa ni znao niti se šta pitao. Ali sada sam glasan: Ne želim da se hvalite mojim prisustvom u vašim redovima i da time vama dajem legitimitet. Vi mene ne posedujete. Vi ste jedna nelegitimna zaostavština nekih prošlih vremena i pogrešnih odluka. Ja nisam deo vas. Ja sam bolji od vas. Ja verujem u ljude, verujem u sistem koji je bolestan, ali može ozdraviti. Samo se vas treba separatisati. Kada ljudi budu iskreno verovali u same sebe onda će sve ovo biti mnogo lepše i bolje. Ova zemlja će ličiti na ono što želim da moja deca sutra dožive: priliku da živiš i uživaš u životu. Bez straha, bez cimanja, samo sa zdravim razumom kao najjačim oružjem koje možeš imati".
24sata