Stranica 1 od 1

Nasilje nad decom u Srbiji

PostPoslato: 04. Sep 2014., 14:18
od Petrovic
Dve trećine dece u Srbiji trpi nasilje

Slika

Dve trećine dece u Srbiji trpi nasilne metode vaspitavanja, pokazalo je najnovije istraživanje UNICEF-a i srpskog Zavoda za statistiku. Iako je nasilja nad decom manje nego ranijih godina, stručnjaci kažu da su podaci alarmantni zbog čega očekuju reakciju države.

Anketom sprovedenom u sedam hiljada domaćinstava u Srbiji došlo se do podatka da se u čak u 67 odsto porodica deca vaspitavaju i psihičkim i fizičkim kažnjavanjem.

Dragana Đoković Papić, šef Odseka za socijalne indikatore u Zavodu za statistiku Srbije, rekla je za RSE da je istraživanje pokazalo da je nasilja u vaspitavanju dece manje nego u prethodnom testu 2005, kada je bilo prisutno u 73 odsto slučajeva, ali da su podaci i dalje alarmantni.

Stanojević: Nasilničko ponašanje prema deci je uglavnom ono što je naučeno u porodici.

“Roditelje smo pitali za reakciju u slučajevima kada nisu zadovoljni nekim postupcima dece. Da li koriste mirne, pedagoške pristupe da bi objasnili zašto je neko ponašanje bilo pogrešno, ili ih recimo kažnjavaju. Da li ih kažnjavaju tako što im oduzimaju privilegije, ili im zabranjuju nešto… Do toga da ih fizički kažnjavaju, da ih ‘šljepe’, udare, prodrmaju, do čak korišćenja nekih predmeta kojima ih udaraju, i bukvalno do prebijanja deteta. Tu su i teži oblici psihičkog kažnjvanja, kao što su vikanje na dete, nazivanja pogrdnim imenima, vređanje i tako dalje… Zaključili smo da su devojčice malo zaštićenije od dečaka, 64 procenta devojčica se tako kažnjava, psihološki ili fizički, dok je takvim kaznama izloženo 70 odsto dečaka”, navodi ona.

Svi podaci ovog istraživanja biće dostavljeni nadležnim ministarstvima i očekuje se reakcija države. Vesna Stanojević, iz Sigurne ženske kuće, organizacije koja se bavi i zaštitom dece, kaže za RSE da je ne iznenađuje podatak da dvoje od troje dece u Srbiji u vaspitanju trpi nasilje.

“Mislim da se to događa zbog toga što mi definitivno nismo ljudi koji su naučeni da drugačije rešavaju problem. Nasilničko ponašanje prema deci je uglavnom ono što je naučeno u porodici. Često imamo ljude koji kažu da je i njih tukao otac kada su bili mali pa da im danas ništa ne fali. Ili ljude koji misle da to nije ništa strašno”, rekla je Stanojević.

Potrebno strogo kažnjavanje roditelja

Najčešće posledice nasilja nad decom u vaspitanju su da dete konflikte sa drugima rešava na nasilan način ili da suzbijanu agresiju prenosi na druge, što se često ispoljava u školi, pa problemi godinama postaju sve veći.

Vesna Stanojević kaže da je potreban hitan sistemski odgovor, koji bi značio donošenje zakona o zaštiti prava dece po ugledu na razvijene zemlje, ali i promena svesti roditelja.

“To bi trebalo rešiti zakonom koji bi propisivao strogo kažnjavanje roditelja koji nasilnim metodama vaspitavaju decu. Sve dok ljudi ne budu počeli da se plaše da će imati probleme sa državom ukoliko se nasilno ponašaju imaćemo istu situaciju kao i danas. Prema tome, država mora da stane iza zakona i ljudima mora da se objasni zbog čega se to radi. Ljudima koji su bili zlostavljani u detinjstvu treba pružiti priliku da otvoreno o tome pričaju. I da kažu šta su zbog toga proživljavali, i kako oni danas u svojim porodicama funkcionišu kao roditelji… Pa onda ćemo moći nešto pozitivno da uradimo. Naravno, to je veoma dug proces”, kaže ona.

U iščekivanju zakona koji će više štititi najmlađe, u Beogradu smo neke roditelje pitali kako vaspitavaju svoju decu:

Iskustvo je pokazalo da se zlostavljana deca, kao vid otpora zbog patnji koje proživljavaju, često suprotstavljaju autoritetima tako što odbijaju da uče i odaju se delinkvenciji. Ukoliko se hitno ne promeni odnos prema deci, zaključuje Vesna Stanojević, budućnost srpskog društva nikako ne može biti svetla.

“Kakva će nam biti deca, ako se nešto u vaspitanju ne promeni, sada možemo da vidimo po njihovom ponašanju na stadionima i ulicama. Kada govorimo o nasilju, da li u porodici ili u školi, moramo da znamo da kroz to nasilje vaspitavamo jednu generaciju mladih ljudi dajući im loš primer. Ako deca žive život u kom se u kući podiže ruka za svaku sitnicu, šta možemo da očekujemo od njih. Da će biti dugačiji od roditelja?” kaže Stanojević.

- Karakteristike nasilja nad decom u porodici i njegove posledice na zdravlje

Re: Nasilje nad decom u Srbiji

PostPoslato: 21. Sep 2014., 14:18
od Petrovic
NASILJE NAD DECOM!

Svako dete u Srbiji jednom je bilo žrtva nasilja, a svako drugo dete konstantno trpi neki oblik fizičkog ili psihičkog kažnjavanja u okviru porodice. Dečji hirurg Dragan Đoković otkriva za Press poražavajući podatak da su zlostavljana deca najčešće mlađa od četiri godine i da čak u 50 odsto slučajeva najteže oblike nasilja trpe bebe!

Batine, vređanja i psihičku torturu deca trpe u porodici, ali i u školi i drugim ustanovama gde bi, u stvari, trebalo da se osećaju sigurno. Dragan Đoković kaže za Press da fizičko kažnjavanje ostavlja trajne posledice na fizički i psihički razvoj deteta, ali da je to problem koji u Srbiji zanemaruju čak i stručnjaci i sudovi.

Lučić: Nasilje se retko prijavljuje!
Državni sekretar Ministarstva za rada i socijalnu politiku Ljiljana Lučić kaže da nijedno nasilje nad decom ne može biti opravdano i da predstavlja grubo kršenje prava deteta.
- Fizičko nasilje ugrožava ne samo razvoj deteta, već i njegov život, a posledice mogu biti teške i protezati se veoma dugo tokom života. Srbija je 1990. ratifikovala Konvenciju o pravima deteta, a za poslednje dve godine doneto je nekoliko zakona koji regulišu tu oblast. I pored toga, mali broj zlostavljane dece biva uključen u sistem zaštite, a većina ostaje neprepoznata i ne dobija pomoć jer se takvo nasilje vrlo retko prijavljuje - naglašava Lučićeva.

- Deca su bila zlostavljana u svim vremenima i društvima, a zamršenost problema leži pre svega u činjenici da su počinioci po pravilu roditelji ili staratelji, koji bi trebalo najviše da brinu o deci. U fizičkom kažnjavanju dece povrede kože prisutne su u 90 odsto slučajeva, uključujući i podlive na stomaku, zadnjici, ušima i na licu. Nisu neuobičajene ni ogrebotine, tragovi vezivanja i udaranja kaišem, kao ni tragovi opekotina od cigareta ili pegle. Povrede uključuju i pucanje bubne opne i krvarenja u oku koja su posledica jačeg šamara, ali i hematom na glavi koji je glavni uzrok smrti beba koje su bile zlostavljane i koje su mlađe od 18 meseci - objašnjava Đoković.

S ciljem da se deci omogući detinjstvo bez nasilja, oko osamdeset udruženja i organizacija u Srbiji pokrenulo je inicijativu za izričitu zakonsku zabranu telesnog kažnjavanja dece u svim okruženjima. Raša Sekulović, koordinator projekta ispred organizacije „Sejv d čildren", kaže da roditelji u Srbiji decu najčešće vaspitavaju batinama, jer ne znaju drugačije.

- Po mišljenju psihologa, vaspitanje batinama je velika greška jer se time kod deteta razvija samo strah od bola, a ne razvija se saznanje gde je pogrešilo i razumevanje zašto nešto ne treba da čini. Fizičko kažnjavanje dece ima velike posledice po razvoj deteta i neophodno je da se izričito zakonom zabrani u svakom okruženju, bila to porodica, škola ili neka druga ustanova - rekao je Sekulović, i naveo da samo manje od 12 odsto roditelja koristi nenasilne tehnike vaspitavanja.

- Roditelji često uopšte ne znaju kako bez batina da vaspitaju dete i pod pritiskom, ne znajući šta da rade, koriste metode koje su primenjivali njihovi roditelji - napominje Sekulović.

fakti
n Član 69. porodičnog zakona kaže da „roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta i dužni su da dete štite od takvih postupaka drugih lica"
n Osamnaest zemalja u svetu izričito zakonom zabranjuje fizičko kažnjavanje dece, a među njima su Hrvatska, Rumunija, Bugarska, Nemačka, Italija, Austrija...
n Zlostavljanje dece, pored saobraćajnih nesreća, predstavlja vodeći uzrok smrti u detinjstvu. Po američkim autorima, 6,9 miliona dece je fizički zlostavljano tokom godine, a čak 97 odsto dece do treće godine života je fizički kažnjavano

Zakon o zaštiti dece je mrtvo slovo na papiru

Miroslava Janić već nekoliko godina pokušava da zaštiti svoju unuku i unuka, koje roditelji svakodnevno fizički zlostavljaju. Janićeva za Press kaže da u svim nadležnim službama nailazi na zid, i da čak ni škola u koju deca svakodnevno dolaze sa modricama, ni Centar za socijalni rad ne žele dublje da se bave problemom nasilja u porodici.

- Kada se obratim školi, stalno dobijam odgovor da oni ne žele da se mešaju u porodične odnose. Saradnici Centra za socijalni rad Čukarice razgovarali su sa decom u prisustvu roditelja i došli do zaključka da možda ima povremenog šamaranja, ali da fizičko zlostavljanje nije trajno! Kad sam policiji prijavila da moj sin i snaja tuku dete, rekli su mi da moraju da se bave ozbiljnijim poslom - kaže Janićeva.

Posledice:
- Kažnjavanje dece - da li su batine iz raja izašle?
- Sedam razloga zašto ne tući decu
- Posledice psihičkog nasilja u vaspitanju
- Zlostavljana deca češće postaju zlostavljači
- Zlostavljana deca češće obolevaju
- Zlostavljana deca sklonija depresiji, piću i drogama
- Mozak zlostavljane dece menja se poput mozga vojnika
- Zlostavljana deca duplo češće postaju depresivne osobe

Re: Nasilje nad decom u Srbiji

PostPoslato: 21. Sep 2014., 15:18
od Petrovic
Nije mit: Traumatično detinjstvo proizvodi nasilnike

Slika

Klinički psiholozi i psihijatri odavno znaju da životna istorija odraslog nasilnika bezmalo neizostavno sadrži poglavlje o traumatičnom detinjstvu. Zahvaljujući savremenim tehnikama neurooslikavanja, u prvom redu funkcionalnoj magnetnoj rezonanci (fMRI), istraživači su dobili mogućnost da bukvalno zavire u mozak nasilnika. Otkrili su da se mozak abnormalno agresivnog čoveka razlikuje od mozga „normalnih“ ljudi na dva bitna načina: (i) hiperaktivna amigdala – struktura limbičkog sistema zadužena za generisanje emocionalnih reakcija i „zapisivanje“ emocionalne komponente sećanja; (ii) hipoaktivni orbitofrontalni korteks – deo prefrontalnog korteksa, između ostalog zadužen za to da naše odluke i ponašanje prilagodi socijalnom kontekstu.

Sa aspekta mozga, prilično je jasno zašto je nasilnik nasilan. Njegova hiperaktivna amigdala čini ga preosetljivim na izazov i stres, generišući predimenzioniranu reakciju. Istovremeno, njegov hipoaktivni orbitofrontalni korteks nije u stanju da integriše input koji prima od amigdale sa informacijama o širem kontekstu, što bi u tipičnim okolnostima rezultiralo inhibicijom agresivnih impulsa. Plastično rečeno, nasilni pojedinac ne čuje unutrašnji glas: „Izbroj do deset, umiri se, to je samo dete.“

Dok je iz ugla mozga stvar možda sasvim jasna, barem na osnovu svega što znamo o funkcijama amigdale i prefrontalnog korteksa, veza između traumatičnog detinjstva i neuralnih abnormalnosti karakterističnih za mozak odraslog nasilnika zahteva posebno objašnjenje: Da li traumatični događaji u detinjstvu mogu da dovedu do trajnih, fizičkih promena na mozgu?

Enigma je komplikovanija utoliko što je nemoguće dizajnirati eksperiment koji bi pružio nedvosmislen odgovor na postavljeno pitanje. Nezamisliva je, naime, studija za čije potrebe se deca namerno izlažu, na primer, fizičkom ili mentalnom zlostavljanju, kako bi se, godinama kasnije, neurooslikavanjem proverilo da li mozak sada odraslih subjekata pokazuje karakteristike nasilnog mozga.

Psihološka trauma menja mozak

Ono što ne možete s ljudima, možete s laboratorijskim glodarima (na žalost, drugačije nije moguće). Karmen Sandi (Carmen Sandi), profesor bihejvioralne genetike na Politehničkoj akademiji u Lozani, predvodi multidisciplinarni tim istraživača koji se problemom uzroka nasilničkog ponašanja bavi već godinama. Nedavno su, u časopisu Translational Psychiatry, objavili rezultate eksperimenata, izvedenih s pacovima, koji pokazuju da traume u detinjstvu dovode do trajnih promena na mozgu i proizvode agresivno ponašanje.

Slika

Sandi i njen tim izložili su kohortu muških pacova, starih između 28 i 42 dana, što je period koji kod ljudi odgovara prepubertetskom uzrastu, stresorima dve vrste: (i) naglo izmeštanje iz normalnog okruženja na koje su navikli; (ii) deodorisanje prostora u kojem borave mirisom lisice, njihovog prirodnog predatora.

Nakon što su odrasli, eksperimentalni pacovi ponašali su se daleko agresivnije u svakodnevnoj interakciji, međusobnoj i sa drugim pacovima oba pola, u poređenju s kontrolnom grupom pacova iste starosti, koji nisu bili uključeni u proceduru izlaganja stresu.

Sandi i njen tim prevashodno je interesovalo da li se na mozgu eksperimentalnih pacova mogu uočiti promene/razlike u odnosu na mozak kontrolnih subjekata. Našli su ih: (i) uvećana, hiperaktivna amigdala; (ii) hipoaktivnost (umanjena aktivnost) neurona orbitofrontalnog korteksa. U najkraćem, promene na mozgu pacova koji su u detinjstvu izlagani traumama, u potpunosti se poklapaju s promenama karakterističnim za odrasle ljude, sklone agresivnom i nasilničkom ponašanju, čije je detinjstvo bilo traumatično.

Psihološka trauma „menja“ DNK

Ne menja bukvalno. Struktura genetskog koda ostaje netaknuta. Psihološki traumatična iskustva na ranom uzrastu ostavljaju, međutim, epigenetske tragove– anotacije na genetskom kodu koje utiču na način i stepen ekspresije pojednih gena.

Nakon što su utvrdili da promene na mozgu traumatizovanih pacova odgovaraju promenama na mozgu odraslih nasilnika sa istorijom zlostavljanja u detinjstvu, Sandi i saradnici skenirali su DNK pacova iz svog uzorka, nastojeći da otkriju da li se na njihovom genomu mogu uočiti epigenetske promene koje se kod ljudi dovode u vezu s agresivnim i nasilničkim ponašanjem.

Studije ljudskog genoma pokazuju da pojedine varijante MAO-A, gena odgovornog za proizovodnju enzima monoamin oksidaza, koji razgrađuje monoaminske neurotransmitere (dopamin, serotonin, epinefrin i norepinefrin), čoveka čine podložnim agresivnom ponašanju. Međutim, genetska predispozicija ka nasilnom, agresivnom reagovanju, manifestuje se jedino kod ljudi čije je detinjstvo obeleženo traumama.

Sandi i grupa genetičara i psihologa s kojima radi detektovali su hiperekspresiju MAO-A u prefrontalnom korteksu pacova traumatizovanih u ranoj životnoj dobi, ali ne i kod kontrolnih laboratorijskih životinja, nosilaca odgovarajuće (iste) varijante ovog gena. Drugim rečima, psihološke traume, doživljene u detinjstvu, ostavljaju epigenetski trag na MAO-A genu, dovodeći do njegove preispoljenosti. Ona pak rezultira hiperproizvodnjom enzima monoamin oksidaza, što ubrzava razgradnju monoaminskih neurotransmitera, ishodujući njihovim hroničnim nedostatkom u mozgu jedinke.

Manjak neurotransmitera na sinapsama u prefrontalnom korteksu za posledicu ima umanjenu aktivnost neurona ovog dela mozga. Otud manji stepen kontrole nad negativnim impulsima – inputom primljenim iz amigdale. Drugim rečima, otud agresivno ponašanje.

Da bi utvrdili vezu između hiperekspresije MAO-A, odnosno pojačane proizvodnje monoamin oksidaze i sklonosti nasilništvu, Sandi i saradnici administrirali su agresivnim pacovima antidepresive – jedinjenja koja blokiraju sintezu monoamin oksidaze, odlažući uklanjanje monoaminskih neurotransmitera sa sinapsi. Potvrdili su hipotezu: Kod agresivnih pacova tretiranih antidepresivima, došlo je do opadanja nasilničkog ponašanja.

Porodično nasilje i agresivnost

Opisana studija s pacovima samo je najnoviji u nizu eksperimenata koje su naučnici iz Lozane prethodnih godina posvetili rasvetljavanju bihejvioralne agresivnosti. Najnoviji nalazi potvrđuju neke od zaključaka do kojih su došli prethodnim istraživanjima – pre svega sugestiju da se epigenetske promene, izazvane psihološkim traumama, po svemu sudeći prenose u narednu generaciju, odnosno s roditelja na dete.

Karmen Sandi i njen tim počeli su pre nekoliko godina potragu za korenima agresivnog ponašanja u kontekstu porodičnog nasilja. Zanimalo ih je objašnjenje za empirijski potkrepljeno zapažanje da deca koja su odrastala u nasilnom porodičnom okruženju kasnije i sama teže da budu nasilni partneri i/ili očevi. Tradicionalno, smatralo se da je ponavljanje bihejvioralne matrice proizvod socijanog učenja – imitacije uzora. Sandi i saradnici postavili su sledeće pitanje: Da li će muški potomci nasilnih očeva biti agresivni kada odrastu, čak i u slučaju da ne odrastaju u agresivnom okruženju?

Iz razumljivih razloga – nemogućnost da se u eksperimentalne svrhe dete izdvoji iz porodičnog okruženja – ponovo pacovi.

Grupa muških pacova prepubertetske dobi izložena je istim stresogenim faktorima kao i u prethodno opisanom eksperimentu. Nakon što su polno sazreli, omogućena im je interakcija sa ženkama. Očekivano, pokazali su daleko agresivnije ponašanje prema njima, nego što je to bio slučaj s netraumatizovanim mužjacima iste dobi. No, najzanimljivije tek sledi.

Neposredno pred donošenje mladih, ženke koje su oplodili traumatizovani, agresivni mužjaci, izolovane su od partnera, bioloških očeva njihovih potomaka. Dakle, potomci agresivnih očeva odrastali su u neagresivnom okruženju. Uprkos tome, muški potomci nasilnih pacova, nakon što su polno sazreli, ponašali su se prema ženkama jednako agresivno kao i njihovi očevi.

Interpretacija rezultata zahteva oprez. U svetlu poslednjih eksperimenata lozanske grupe, moguće je tumačenje koje kaže da su agresivni očevi preneli na sinove epigenetske promene sopstvenog genoma, izazvane ličnim traumama u detinjstvu. S druge strane, život s nasilnikom ne ostavlja posledice samo na decu, već i na partnerke. Istraživači su, naime, utvrdili da su ženke koje su se parile s nasilnicima i same ispoljavale bihejvioralna, horomonalna i neurološka odstupanja od „normalnog“. Iste karakteristike ispoljavale su i ženke koje su u reprodukciju stupale s drugom generacijom nasilnih pacova – muških potomaka eksperimentalno traumatizovanih pacova. Postoji, dakle, mogućnost, da je agresivnost potomaka nasilnika, makar delimično, rezultat intrauterinog okruženja, odnosno stresova kojima su, boraveći kraj nasilnika, ženke bile izložene tokom trudnoće.

Prenatalni stres i mentalno zdravlje

Fetalno programiranje mentalnih poremećaja– ideja da se psihološke smetnje u odraslom dobu, prevashodno poremećaji raspoloženja i anksiozni poremećaji, mogu javiti kao posledica prenatalne izloženosti stresu – više nije tako nov koncept. Podložnost depresiji, bipolarnom poremećaju, fobijama i paničnom poremećaju znatno je veća ukoliko je majka tokom trudnoće bila izložena bilo kontinuiranom stresu, bilo povremenim epizodama ekstremnog stresa. Novost je da naučnici počinju da razumeju mehanizam preko kojeg intrauterino okruženje deluje na fetus i, specifično, podiže rizik od razvijanja mentalnog poremećaja kasnije u životu.

Megan Holms (Megan Holmes), profesorka neuroendokrinologije na Univerzitetu u Edinburgu, predstavila je nedavno nalaze do kojih je došla sa svojim timom, koji naučnike približavaju odgovoru na pitanje kako prenatalni stres utiče na mentalne probleme u odraslom dobu.

Izloženost trudnice stresu povećava nivo glukokortikoida– hormona stresa, uključujući kortizol. Holms i saradnici identifikovali su enzim 11ß-HSD2 (11beta-hidroksisteroid dehidrogenaza tip 2) koji razlaže kortizol pre nego što ispolji degradirajuće efekte po tkivo fetusa u razvoju. Enzim je prisutan u placenti i mozgu fetusa, gde štiti neuralno tkivo od uticaja hormona stresa.

Da bi utvrdili da li prenatalna izloženost stresu zaista utiče na kasnije mentalno zdravlje, britanski istraživači proizveli su miševe sa deaktiviranim genom koji koduje enzim 11ß-HSD2. Ovako genetski modifikovane ženke izložene su za vreme trudnoće stresu, što je i njihov plod izložilo povišenom nivou kortizola. Nakon što su rođeni i odrasli, u poređenju s potomcima tipičnih ženki, češće su ispoljavali ponašanje karakteristično za poremećaje raspoloženja.

Re: Nasilje nad decom u Srbiji

PostPoslato: 11. Nov 2014., 20:14
od Petrovic
Roditelji, batine su zabranjene

Beograd -- Roditelji u Srbiji ubuduće neće moći da biju svoju decu, jer prednacrt Građanskog zakonika (GZ) pređvida zabranu fizičkog kažnjavanja dece.

Tom odredbom Komisija za izradu GZ teži uspostavljanju standarda vaspitavanja dece ljubavlju i posvećenošću, što ne podrazumeva da dete treba razmaziti ili udovoljavati svakom njegovom hiru.

Važeći Porodični zakon već predviđa da roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama, koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta, kao i da su dužni da ga zaštite od nasilja drugih ljudi.

Međutim, kako je u našem društvu stepen tolerancije nasilja vrlo visok, pisci Prednacrta zakonika smatrali su da treba izričito predvideti zabranu fizičkog kažnjavanja dece, jer bi nekome moglo da se "učini da batine nisu ponižavajuće za dete i da se time ne vređa njegovo ljudsko dostojanstvo", rekla je članica Komisije Olga Cvejić Jančić Tanjugu.

"Smatramo da je to vrlo bitno, jer nijedno istraživanje do sada nije pokazalo da je batina korisna za dete. Batina je više izraz nemoći roditelja da disciplinuje dete drugim merama, kao i njegove nemoći da u određenim trenucima obuzda svoje impulsivne reakcije", navela je Cvejić Jančić.

Sa druge strane, kako je ukazala, u našoj zemlji je poslednjih decenija i godina bilo previše nasilja i gotovo svakodnevno čitamo novinske članke o neshvatljivom nasilju u društvu a nije zanemarljiva ni pojava vršnjačkog nasilja koje se ispoljava čak kod dece predškolskog uzrasta.

"Ovim predlogom smo želeli da uvedemo nove standarde ponašanja u porodici - bez nasilja, prema kojima bi dete prvo u svojoj porodici bilo vaspitavano tako da je nasilje nedopustivo i da ne treba da ga primenjuju ni roditelji prema svojoj deci, ni deca dalje prema svojim vršnjacima i ostalima|, ukazala je Cvejić Jančić.

Prema njenim rečima, ovaj predlog Komisije predstavlja pokušaj da se krene drugim putem - primenom nenasilnih vaspitnih mera i mera disciplinovanja dece.

To, međutim, kako je navela, ne znači da dete treba razmaziti i udovoljavati svakom njegovom hiru, iako se u praksi upravo to može, ne tako retko, sresti.

Prema rečima profesorke, roditeljski autoritet se ne stiče batinanjem dece ni nasiljem prema njima, već pre svega ličnim primerom, strpljenjem, razumevanjem i većom posvećenošću detetu i njegovim potrebama.

Ona je ukazala da obaveza zabrane fizičkog kažnjavanja deteta proizlazi i iz obaveze Srbije preuzete ratifikovanjem Konvencije UN o pravima deteta.

Iako se tradicionalan (patrijarhalan) odnos prema detetu i kod nas i u svetu, vrlo dugo zasnivao na tome da je dete objekat roditeljske vlasti i roditeljskih prava, Konvencija je to promenila i dete je postalo subjekt prava, a da fizičko kažnjavanje više nije dozvoljeno.

Tvorci GZ-a idu tim putem, sa željom da promovišu koncept međusobnog poštovanja u porodici, koji ne podrazumeva da se dete pokorava roditelju nego da bude shvaćeno od svojih roditelja i pravilno vaspitavano i usmeravano bez nasilja, uvreda, omalovažavanja...

"Želimo da deca u svojim porodicama ne dobijaju uzor vršenja ili odobravanja nasilja. Pri tome svakako imamo u vidu da izgradnja takvih odnosa u porodici predstavlja jedan (dugotrajan) proces, koji zahteva vreme i posvecenost, i da bi, i pored uvođenja ove odredbe u GZ, i dalje bilo njenog kršenja", navela je Cvejić Jančić.

Međutim, ona je citirala jednog engleskog autora koji je rekao da to "što neki vozači i pored zabrane i kažnjivosti prekoračenja brzine prekoračuju dozvoljenu brzinu u vožnji i što ne bivaju otkriveni i kažnjeni, ne znači da ograničenje brzine treba ukinuti".