ARHIVA Foruma "Ateisti Srbije"

Ateističke države su miroljubivije.

Statistika o religioznosti.

Statistika religija sa najvećim brojem sledbenika

Manje od 0,21% zatvorske populacije su ateisti.

Federal Bureau of Prisons navodi da je 2010 procenat ateista u zatvoru samo 0,08%.

Podaci FBI iz 2011 pokazuju da je 19,8% prijavljenih zločina iz mržnje motivisano religijom.

Islamisti su odgovorni za većinu terorističkih napada

Velika većina zemalja u kojoj je religioznost na niskom nivou je u redu najbogatijih država, dok su one najreligioznije duboko na blatnjavom dnu bede i siromaštva.

Siromaštva manje u ateističkim društvima.

Ekonomska nejednakost snažno podstiče religioznost, nezavisno od visine prosečnog prihoda za datu zemlju.

Religioznost opada ne samo sa povećanjem nacionalnog bogatstva, već uz poboljšanje svih mogućih pokazatelja kvaliteta života, uključujući dužinu prosečnog životnog veka, smanjenje infektivnih bolesti, povećanje obrazovanja, rast socijalne zaštite i ravnomernije raspoređene zarade.

Nepismenost niža u ateističkim društvima.

Ateisti i agnostici znaju više o religiji od vernika.

Stopa razvoda niža među ateistima. Novi podaci.

Stopa tinejdžerskih trudnoća niža među ateistima.

Stopa abortusa niža među ateistima, kao i kriminala.

Religioznost pomaže najtežim kriminalcima da opravdaju svoje zločine.

Vera u raj povezana je sa većim stopama kriminala, a vera u pakao sa manjim.

Stopa ubistava manja u ateističkim društvima.

Depresivni ateisti su skloniji samoubistvu od depresivnih teista.

Među vernicima veći procenat rasista.

Viši nivo autoritarnosti kod je prisutan kod pripadnika sve tri domaće religije nego kod ateista. Najautoritarniji su vernici pravoslavne vere, zatim islamske, i potom katoličke, dok su najmanje autoritarni oni koji ne veruju.

Teisti su pretežno nacionalisti. Što je u državi dominantniji religijski hegomonizam, to je veza između religije i nacionalizma jača.

Većina britanaca religiju smatra nazadnom.

Što ljudi sebe percipiraju kao više religiozne to su manje spremni za pomirenje.

Religioznost među vodećim naučnicima, i njeni trendovi.

Svega 14% engleskih filozofa su teisti. Među članovima Nacionalne akademije nauka (National Academy of Sciences), koja sadrži najprestižnije naučnike iz sveta, religioznost je oko 7%.

93% članova Akademije nauka SAD su ateisti, dok ih u celoj američkoj populaciji ima 15%.

Religioznost opada s padom udela stanovništva koje živi od poljoprivrede i rastom procenta onih koji imaju najviši stepen obrazovanja; manja je u zemljama s dobrim sistemom zdravstvene zaštite i egalitarnijom raspodelom bogatstva.

Konzervativne religiozne ideologije ugrožavaju funkcionisanje društva, a sekularizam je efektivniji u poboljšanju socijalnih uslova od društvenosti i dobročinstva religije.

Čovečanstvo je sve manje nasilno, uz jedan izuzetak - religiozno nasilje.

93% pedofila sebe smatra religioznim.

10% katoličkih sveštenika u Americi su pedofili. Ovo je od 20 do 200 puta više od proseka među ateistima.

Religioznost je suprotna vrednostima modernih demokratija.

Većina ispitanika smatra da je religija uzrok podela i neslaganja između ljudi.

Države koje negiraju teoriju evolucije su siromašnije (osim Amerike).

Visok nivo ekonomske nejednakosti, religioznosti i odbacivanja teorije evolucije snažno pogoršava socioekonomske uslove.

U religioznijim oblastima ima manje naučnih inovacija. Trend je prisutan čak i nakon što se anuliraju razlike poput prosečne zarade po broju stanovnika, veličine populacije i nivoa višeg obrazovanja.

Osećaj za pravdu povezan je sa razumom, a ne sa emocijama.

Teisti imaju izraženije intiutivne, i smanjene kritičke sposobnosti.

Religioznije osobe imaju veći rizik od atrofije hipokampusa (centra u mozgu zaduženog za učenje i pamćenje).

Verovanje u božju kaznu je povezano sa opštom i društvenom anksioznošću, paranojom, opsesijom i osećajem prinude.

Molitva za ozdravljenje osoba nakon operacije baj-pasa koje nisu znale da se za njih moli nije imala statistički značajne efekte, međutim one koje su znale da je za njih moljeno imale su više zdravstvenih problema.

Ateisti i agnostici su darežljiviji prema prosjacima od vernika.

Agnostici i ateisti su pri donacijama motivisaniji saučešćem od visoko religioznih osoba.

Države u kojima stanovnici u proseku imaju veći IQ su manje religiozne.

Vernici u proseku imaju manju verbalnu inteligenciju.

Vernici imaju izraženije intiutivne, i smanjene kritičke sposobnosti.

Ateisti u proseku imaju za 1.95 poena veći koeficijent inteligencije od agnostika, za 3.82 poena od vernika i za 5.89 veći od verskih fundamentalista.

Deca religioznijih roditelja su u proseku manje inteligentna

Deca izložena religiji teže mogu da razlikuju realne od iracionalnih priča.

Autistična deca češće ostaju ateisti.

Inteligencija značajno raste sa liberalizmom, ateizmom i seksualnim slobodama.

Odrasle LGBT osobe su manje religiozne

U religioznijim državama manja podrška homoseksualizmu

Religioznost opada odrastanjem.

Vera u besmrtnost je deo ljudske intuicije.

Sveta vodica često nije ispravna za piće, usled primesa fekalnog porekla.

Gledanje filmova koji su zabranjeni za decu smanjuje uticaj religije.

Ateisti bolji u krevetu.

Za 5 godina religioznost u Americi opala za 5%.

U Hrvatskoj se broj agnostika i ateista od 2001 do 2011 povećao za oko 100.000 ljudi.

U Srbiji se broj ateista od 2002 do 2011 povećao za oko 40.000 ljudi, a uvedena je kategorija agnostika (oko 4.000).

E, ovo je sjajno sto si skupio, skupljala sam poneke od tih i ja na proslom forumu, al' ovde sada ima vise.

Sjajno!

Esther je napisao:skupljala sam poneke od tih i ja na proslom forumu

Samo sam ih kopirao, i dodao još neka istraživanja.

Čekam samo da već jednom izađe statistika sa popisa 2011 kod nas, pa da vidim ima li korelacije između obrazovanja i religioznosti u Srbiji, i kolika je. Na žalost, rezultati neće biti u pogodnom obliku za detaljnu analizu, ali se ponešto može izvući iz procenta religioznih i obrazovanih u pojedinačnim mestima, pogotovu onih sa obrazovno/religioznim ekstremima. Znam da to nije dovoljno, jer kako je Marko istakao na bivšem forumu formalno obrazovanje ne pruža uvid u realne sposobnosti osobe, ali mislim da je uzorak dovoljno veliki da se odatle može ponešto "iščupati".

Verujem da je isto kao i u svetu. Svuda visokoobrazovani imaju najveci procenat ateista, ali mislim da je kod nas nesto manji nego u nekoj zapadnoj zemlji, recimo.

Ali i mene svakako zanima.

Dobrice, samo ti to lepo sortiraj i uobliči, pa da napravimo jedan lep članak!

Bas cudno, ili sto bi rekao Zoran Radmilovic: "Sta znam, mozda bih mog'o jos vise da se zaprepastim"...
A onda medju online komentarima na vesti tipa "A ubio B, jer mu je C bacio magiju procitas nesto tipa (greske namerne) "kuda ide ovaj svet takoce nam i biti dok se ne okrenemo Pravoslavlju i dok svi Srbi ne pocnu da veruju u Boga pravog naseg Pravoslavnog a ne oni amerikanci sto kontrolisu HAARP ko nezna nek potrazi po jutubu ima film istina svega i svacega"

U delu planete koji izvire iz avramskih religija (hrišćanstvo, islam, judaizam), vernici su ratoborniji od ateista.
Tu su nevernici nosioci miroljubivosti.

Međutim u delu sveta koji izvire iz hinduizma i budizma nije tako. Tamo su tradicionalne religije nosioci pacifizma (Indija nikad nije vodila osvajačke ratove, a protiv Britanije borili su se Gandijevskim pasivnim otporom. Ni Kina, Koreje, Tajland itd. gotovo da nisu vodili osvajačke ratove, pa se osvajaštvo u tom delu sveta svodi na Japan.
Tamo je najratobornija Severna Koreja i to tek kad je postala izrazito ateistčka. Oni tamo jedini imaju atomsko naoružanje ili ga beše najavljuju?

Što se mene tiče miroljubivost nije naročito pozitivna osobina. Neko te osvaja, nameće ko zna kakav sistem, a ti ćutiš... Hm... Pre sam za aktivan otpor i aktivno učešće.

Nazvati Severnu Koreju ateističkom dok im je predsednik i dalje neko ko je već umro je malo pogrešno, zar ne?

Ne zaboravimo i to da su amalgamirali narodno predanje, ranije verske kultove i idolatriju prema vođi u specifičnu formu državne religije.

Na sahrani Kim Džong Ila su govorili kako je pukao led na jezeru koje se na neki mitološki način vezuje za Koreance kao narod, onda kad je ovaj umro, pa onda da su ptice plakale za njim, dok je povorka prolazila, i tako dalje, a svakako i ovo što je Peđa naveo - i deda Kim, i sin Kim su zadržali svoje funkcije i posle smrti... za unuka Kima su morali da izmišljaju nove

Imaju titule poput "večiti predsednik" i "večiti komandant", i one se ne mogu davati ma kome drugom...

Takođe, u Severnoj Koreji religija nije zabranjena, već je odobrena kroz državni sistem, na način da država finansira verske zajednice koje smatra korisnim. Ne mislim da je to dobro, i to svakako nije sekularnost, ali to navodim samo kao pokazatelj da religija nije zabranjena u toj zemlji.

Ne treba mešati komunizam i ateizam. Komunizam, onako kako ga je Kim Il Sung tumačio, je doneo agresivnost u Severnu Koreju, a ne ateizam.

Ja sam poslednji koji meša komunizam i ateizam.

Komunizam bi, radi jasnoće, trebalo definisati isključivo kao ekonosmku odrednicu. U značenju JAVNOSVOJIZAM.
Komunista je dakle onaj ko se zalaže za to da postoji samo javna svojina, a privatna se zabrani.
To je sve.

To što su u praksi neke komunističek zemlje bile i ateističke ima više faktora.

1) Kopiranje Marksa.
On jeste bio ateista. Pošto je on otac ideologije logično je da se iskopira.

2) Višenacionalne komunističke države.
Komunisti u 20.veku su patili od megalomanije. Cilj je bio da se narodi ujedinjuju u što veće i moćnije države. Zato nisu bile nezavisne ni Češka ni Slovačka ni Hrvatska ni Srbija ni Ukrajina ni Moldavija ni Gruzija ni Azerbejdžan već su ih sve strpavali u velike federacije.
Pošto u federaciji nisu svi narodi pripadnici tradicionalno iste religije, radi stvaranja jugoslovenske, čehoslovačke ili sovjetske nacije, morali su da skrajnu sve ono što razlikuje narode u okviru jedne federacije. Tako su skrajnute religije.

Na Kipru sam video čelnike njihove komunističke partije koji obnavljaju neku crkvu.

Što se Severne Koreje tiče zemlja je jako čudna. Navodno komunistička republika, a u praksi monarhija.
Posle smrti vladara, nasleđuje ga sin.
Mislim da je ostanak funkcije pokojnika čisto počasna igra za narod. Da se pokaže pred narodom da niko pokojniku nije dostojan.
Meni mase koje su onoliko ridale za vladarem ne deluju nipošto atanatistički. Da zaista veruju u afterlajf ne bi bilo logično da toliko žale za mrtvim vladarem.

Komunizam je znatno više od ekonomije. To je ideologija, koja se bazira na klasnoj borbi. Slažem se da je nastao na idejama koje bi trebale da potru ekonomske nejednakosti, ali je duboko u sebi pre svega politički, pa tek onda ekonomski (politički sistem mora da stvori osnovu za ekonomsko delanje, koje bi teoretski dovelo do suštinske jednakosti, i razbijanja klasne podele... teoretski

A ateizam se tu pojavio kao način da se ljudi otrgnu od dominantnog uticaja, koji je prividno nadmašivao klase, a to je verski uticaj.

Jednostavno, crkva je bila jasna konkurencija komunističkoj ideologiji (i obrnuto), pa je ideološki neprijatelj morao biti sklonjen.

Mislim da to nema veze sa višenacionalnim državama, jer su suštinski bastioni komunizma bile, ili su danas, zapravo jednonacionalne države - Severna Koreja, Kuba, Albanija, Mongolija, donekle Kina. U njima je na delu bio (Albanija, Mongolija, Kina), ili danas jeste (Severna Koreja, i do skoro Kuba), najrigidniji komunizam ili socijalizam sa težnjom nekakvog kvazi-komunizma.

Ne znam da li znaš da je za vreme komunizma u Mongoliji ljudima bilo zabranjeno da imaju čak i prezimena, da se ne bi sećali eventualno značajne porodične istorije, i tako se izdvajali iz "stada".

Severnokoreanci su specifični... ljudi trgično ispranih mozgova, koji će kao ćurke da gutaju sve što im se servira, u nadi da će i sutradan dočekati jutro živi, ili kod kuće, a ne u logoru... tuga...

Mnogo je definicija komunizma.
Ako je mnogo više od ekonomije, onda treba naći nove termine. Meni je potreban termin za nešto što forsira samo javnu svojinu. Onda treba definisati JAVNOSVOJIZAM.

Ostalo si manje više u pravu.
A Albanija ipak ide meni u prilog.
Ona jeste jednonacionalna, ali je uvek bila multikonfesionalna. Albanaca ima i muslimana i katolika i pravoslavaca (cela pogranična zona s Grčkom) pa bi im po toj logici mogla odgovarati minorizacija religije.

No zna se da je SSSR ipak bio glavna zemlja. Revolucija je ipak bila u Sankt Peterburgu. Odatle se diktiralo.
S obzirom da je u SSSR-u pored Rusa, Ukrajinaca, Belorusa, Gruzina, Jermene i Moldavaca bilo i uglavnom muslimanskih: Kazaha, Uzbeka, Azera, Turkmena, Kirgiza, Tadžika pa još i katolika Litvanaca, pa protestanata iz Estonije i Latvije, (a slično je i u Jugoslaviji) ne bi me čudilo da je i marginalizacija religiej došla baš da se te razlike ne bi istakle. U svakom slučaju mudar potez.

Pa komunizam by default jeste više od ekonomije. Sam Engels je komunizam definisao kao "revolucionarni socijalistički pokret, koji teži stvaranju bezklasnog društvenog uređenja bez novca i bez države kao krovnog uređenja, i to strukturisanog na osnovama zajedničkog vlasništva sredstava za proizvodnju, ali i kroz društvenu, političku i ekonomsku ideologiju koja teži uspostavljanju socijalnog reda."

Dakle, i ekonomija i politika i društveni sistem.

ALbanija je upravo primer koji ne može da ti ide u prilog. ALbancima kao narodu, iako je islam više nego dominantan (zavisno od procene, od 40 do 70% Albanaca su muslimani), Albanci su bili i ostali uvek samo i jedino - Albanci. Oni nisu imali međusobne verske sukobe (bilo je progona Srba, Crnogoraca i Grka pravoslavaca, ali ne i Albanaca), a u vreme Hodžinog komunizma, religija je i zvanično bila obrisana kao opredeljujuća kategorija. ALbanija je bila jedina zvanično ateistička država na svetu... ikada.

Grešiš za SSSR. To što je odatle krenula revolucija, sasvim je beznačajno za način na koji se pokret revidirao i sprovodio u drugim zemljama. N ije SSSR kontrolisao Mao Cedunga, niti Kim Il Sunga, niti Ho Ši Mina, niti Envera Hodžu, pa na kraju krajeva ni Tita, ni Čaušeskua, ni Todora Živkova. Nakon 1968. godine, značaj SSSR-a na oblikovanje komunizma je ostao sveden samo na deo najbližeg okruženja, i to najviše na DDR, i tek donekle na ČSSR.

Da su bili tako jaki, ne bi "Solidarnost" krnjila komunizam skoro deset godina, ne bi Čaušesku bio samovladar, ne bi Hodža imao bnker-državu vezanu za Kinu, a ne za SSSR, ne bi Kina vodila svoju politiku, stvarajući svoje satelite u Severnoj Koreji i jugoistočnoj Aziji.

Napokon, da je najbitnije to odakle je nešto krenulo, Brisel bi bio najkomunističkiji grad (tu su Marks i Engels napisali "Komunstički manifest")

Ipak, sve i da je preslikavan sovjetski model, pa i u SSSR-u su Rusi činili preko 50% svog stanovništva (a SSSR je imao 15 "glavnih" naroda, i preko dvadeset manjina), a i prvi naziv sovjetske države je bio "Sovjetska Rusija", i ruski jezik i kultura su pretpostavljani ostalima.

Jednostavno, nije uravnilovka rađena zbog multinacionalnosti, već zato što je crkva konkurencija za kontrolu masa.

A inače nikada se ne bih složio da su nasilne metode dobre. Za razliku od SFRJ, u SSSR je u više ciklusa bilo krajnje nepotrebnih fizičkih eliminacija sveštenstva i rušenja crkava. To nije ni civilizacijski opravdano, a nije ni celishodno, jer samo povećava unutrašnji otpor, koji kad-tad mora da pukne.

Po nekoj teoriji...
- SSSR se pitao ko će biti na vlasti u tzv ,,Varšavskom paktu'' (Poljska, Rumunija, Čehoslovačka, Mađarska i Bugarska)
- Kina se pitala ko će biti na vlasti u Albaniji (To je bila jedina komunistička država Evrope pod Pekingom, a ne pod Moksvom ili samoupravna jer je i Kina morala preko nekog da se prezentuje u Evropi).
- Jugoslavija je jedina bila samoupravna država. Ni pod Moskvom ni pod Pekingom od 1948.

Ukoliko bi neka od ,,varšavskih zemalja'' želela da smeni vlast pre slabljenja sovjeta (osamdesete) dobijala bi tenkove na ulicama direktno iz Moskve. Zato su tenkove dobili i Prag i Budimpešta.

Međutim sve vremenom oslabi. Nalik ranjenom Otomanskom carstvu kada su razni narodi na njegovim periferijama uspevali u borbi za nezavisnost, oslabljen je bio i SSSR tokom 80-tih.
Zato su komunisti padali režim za režimom. Sa rumunskim najbolnijim padom Čaušeskua.
Nije ih Rusija pustila jer hoće već zato što je bila slaba. Prosečan Rus početkom 90-tih je čekao u polučasovnom redu za hleb i mleko.

Pa opet Poljska, Češka, Bugarska i ostale zemlje bile su klasa u odnosu na tu jedinu kinesku koloniju Albaniju koja je bila nepojmljiv dno u smislu standarda i ljudskih prava. Postoje priče da su neki Albanci u tim decenijama u očaju koristili i povraćke jer im je bilo žao da se bace.

Moja generalna poenta je da osim verske ideologije, postoje i one druge u čije ime neka država postaje ratoborna, agresivna, mučiteljska itd.
A često mi se čini da je svaka ideologija samo izgovor i da je ključ proširivanja moći u sticanju materijalnog bogatstva.

Za Albaniju grešiš. Nije bila pod Kinom, niti je Kina određivala ko će tu biti na vlasti... mislim, zamisli da Albanija dobije lidera koji se ne sviđa Kini, šta bi uradili, poslali trupe 5000 kilometara? Nije to baš Vijetnam, i to ne bi prošlo. Njih je spajao određeni političko-ekonomski interes, gde je Albanija dobijala oružje od Kine, a Kina je dobijala priliku da kontrira Moskvi kao centru socijalističkog/komunističkog pokreta. Kina i SSSR su inače tokom Maove vladavine par puta bile na ivici rata, naročito od trenutka kada je i Kina osvojila nuklearnu tehnologiju, po svoj prilici krađom sovjetskih projekata, koji su pak nastali krađom američkih

Dakle, nije baš Albanija bila nekakva kineska kolonija, nego više ostrvo kontriranja Moskvi, u sred zone koju su sovjeti smatrali svojom. I sve naravno na štetu samih Albanaca, dabome.

Takođe, Čaušesku je bio mnogo bliži Titu, nego sovjetskim liderima, i imao je vrlo labave veze sa ostatkom Varšavskog pakta. U suštini, osim disciplinovanja Mađarske i Češke, 1956. i 1968. godine, novih incidenata nije bilo. Sovjeti su se nakon toga više pouzdali u lokalne lidere, pa je tako i pre Gorbačova i ere popuštanja, Poljska prepuštena Jaruzelskom, Mađarska je eksperimentisala sa tržišnom privredom, a Rumunija je imala svojevrsnu eksploziju saradnje sa SAD. Jedini pravi bastion podrške sovjetima je bila Istočna Nemačka, gde je nemačka disciplinovanost iskombinovana sa komunističkom doktrinom, odakle je nastao jedan od najrigidnijih sistema.

U vojnom smislu, SSSR nije bio slabiji osamdesetih, nego što je bio '56 ili '68. Ekonomija je odradila svoje, a na neki način je i tadašnja Jugoslavija pomogla oslobađanju od komunizma u Evropi. Naime, zna se da su Česi npr. mogli da dobiju pasoš za odlazak u Jugoslaviju na more (postojalo je nekoliko vrsta pasoša), i oni su ponekad odavde emigrirali, ili su ono što su ovde videli, a što je za njih bio čist Diznilend, vraćali kao ideje u svoju zemlju. Isto je važilo i za Mađare. Jednostavno, saznavalo se da može i drugačije, i da dok su recimo u BUgarskoj, u manjim sredinama i stakla za prozore bila misaona imenica (da, koristili su najlone u prozorskim ramovima!), u SFRJ se živelo relativno dobro, iako je i ovde bilo i kriza i nestašica, o kojima se često malo govori.

Same ideologije su uglavnom na papiru sjajne. I komunizam je na papiru zaista ideologija koja obećava idealno, apsolutno pravedno društvo. Međutim, taj famozni "ljudski faktor" sve uprska. Slično je i sa nacionalizmom, koji per se nije loš, naprotiv. Međutim, kada se dogode devijacije osnovne ideologije, dobiju se i strašne posledice.

Nacionalizam je vala loš i na papiru.
Ne vidim nijedan valjan razlog zbog čega bi predstvnik jednog etnosa igde imao prednost nad predstavnikom drugog etnosa.

Pa i nema razloga.

Sve je to tupava izmišljotina. Biološki smo svi isti, ali se uvek nađu pametnjakovići koji bi da ljude zarad svojih interesa dele, umesto da ih okupljaju.

Jedan dan sam razmišljao o državama sveta i shvatio da sve zemlje volim apsolutno podjednako. Uključujući i moju.
I onda mi nije jasno - Zašto bi svako od nas morao da ima samo jednu zemlju ljubimicu, kad svi možemo da imamo sve zemlje?
Mnogo je bolji osećaj kad poseduješ sve nego samo jednu.

Biološki je cela vrsta homo sapiensa imala isti potencijal.
Ipak ima i razlika. Od 5 Engleza koje sretneš, bar za jednog će se ispostaviti da mu fakultetsko obrazovanje imaju i deda, pradeda, čukundeda pa da ide par vekova unazad... (Prvi fakultet koji je tamo osnovan bio je, mislim u 14. veku).
Taj čovek bi trebalo da ima veću moć pamćenja od recimo Balkanca kome je samo jedna generacija unazad visokoobrazovana (do pre 50 godina većina naroda bila je nepismena).
Nema to veze s pripadnošću narodu već sa sticajem okolnosti, ali ipak bi tip kome su generacije unazad više učile, trebalo da nasledi veću sposobnost za učenje.

Ako bi od ovog časa svi narodi imali isti pristup visokom obrazovanju, verovatno bi se i sposobnosti za par generacija ujednačile.

Kako da ti kažem, svi smo mi u nekoj zemlji rođeni, a da li se osećamo kao njeni pripadnici, jedna je stvar, i da li želimo to državljanstvo, nešto je drugo.

Ono, ne mogu baš da se zamislim da posedujem neke zemlje, ali mogu da zamislim da mogu bez ograničenja, sasvim slobodno da biram u kojoj zemlji ću da živim

Generacijsko fakultetsko obrazovanje nije nikakva genetska prednost u smislu moći pamćenja, to nemoj da se zavaravaš. Sposobnost učenja, kao i inteligencija (merena IQ-om) se ne nasleđuju, one su proizvod rekombinovanja genetske strukture mahom sasvim nezavisno od predaka. Da je to tako jednostavno, već bi se genetski mućkali idealni potomci npr. Nobelovaca, bez mogućnosti da se tako dobije i prosečna ili ispod-prosečno inteligentna osoba.

Druga je stvar to što bi pristup kvalitetnom (ne nužno visokom) obrazovanju uticao na prosvećenost naroda, a to je u stvari ona prava potreba. Prosvećeni narodi umeju da usmeravaju svoje potrebe kvalitetnije, zato što imaju razvijene sistemske principe odabira kvalitetnog, i odbacivanja nekvalitetnog.

Prosvećenost je dovela do toga da neke države i njihovi narodi u jednom trenutku odskoče i prevaziđu druge, a ne genetske predispozicije.