Naime, uobičajeno shvatanje kaže da su "specijalne potrebe" izvesni dodatni zahtevi koje je potrebno ispuniti da se omogući ono što kolokvijalno definišemo kao "normalan život" koji bi bio otežan ili nemoguć bez ispunjenja tih zahteva. Neke SP su toliko svakodnevne i rasprostranjene (naočare ili sočiva za poboljšanje vida, na primer), da su izgubile status SP, dok neke druge, srazmerno ređe, punopravno imaju to obeležje.
Ovaj tekst se bavi specijalnim potrebama u sferi mentalnog i bez pretenzija je da bude stručni ili naučni prikaz i analiza, već je samo pokušaj objašnjenja različitih shvatanja o tome šta bi trebalo da bude odgovor individue ili grupe na "skoro sve" iz okruženja, uz subjektivni opis nekih pratećih okolnosti. Ništa se ovde "egzaktno" ne dokazuje u dubljem psiho-sociološkom smislu, već se samo ilustruju glavni razlozi za neodgovarajuće reagovanje na izazove, kao izvor većine naših problema.
Specijalne potrebe o kojima se ovde govori zapravo su nastojanja iz domena psiho-sociološkog da se kroz život ide u skladu sa nekom "specijalnom idejom" (SI), tzv. "idejom vodiljom" koja služi za uniformno kvazidosledno i pseudoprincipijelno reagovanje i donošenje odluka u maltene svim situacijama. U tom smislu takva navodna "univerzalna upotrebljivost" neku ideju čini zaista specijalnom, a privrženost i potrebu za tom idejom - još specijalnijom.
Uobičajeno je da se SI realizuje kao:
• svesna specijalna potreba da se što "dekorativnije" maskira neki stvarni ili pretpostavljeni (obično mentalni) nedostatak (kao kad neko sa "ne baš izraženim estetskim osobinama" oboji kosu u "čudnu boju", pa okolina premesti fokus sa "odsustva estetike" na otkačenost ili "umetničku" nastrojenost) i/ili
• podsvesna specijalna potreba da se dâ nekakav "viši" smisao monotoniji svakodnevnog ("kuća-pos'o-kuća") života i emocionalnoj neispunjenosti, kao i da se parira izraženoj kvaziempatiji malograđanske sredine u odnosu na nekog ko ne živi po "pravilima" (brak, porodica, deca...).
Nasuprot opisanim, neke "ideje vodilje" su korisne jer su, kao deo "spiritus agens" mentalnog sklopa, bile osnova za razvoj naše vrste. Takve ideje su pokretale i motivisale najkreativnije umove bez koji bismo kao vrsta bili u ko zna kakvom zaostajanju i u neskladu sa našim prirodnim potencijalima. Ponekad takve individue mogu da budu jednostrano usmereni "fah idioti", ali to svima malo smeta: ili zbog njihovog doprinosa ili zbog mogućnosti jednostavnog imitiranja tih VIP lidera razvoja od strane svakojakih mediokriteta.
Upravo ti mediokriteti su izvorna grupa za promovisanje SP. Mediokritet ili tzv. "sjajni mediokritet" svestan svog skromnog ili neuglednog statusa u hijerarhiji bilo čega značajnog, pokušava da smarajućim insistiranjem na SI i SP zapravo stavi SEBE u prvi plan, uz dosta kiča i egzibicionizma u raznim razmerama.
Tu postoje razne varijante idejnih, filozofskih, ideoloških, političkih, religijskih stremljenja... a naročito su devijantne i agresivne SI/SP koje egzistiraju kroz svojevrsnu "dogmu, kanon i organizaciju", čime ostvaruju status "parareligijski zasnovanih" SI zbog "parareligijskih" SP. Za razmatranje su zanimljive kategorije:
a) Neuravnoteženi patetični - stvarno veruju da bitno utiču i pomažu da Zemlja postane bolje mesto za život (politički korektne zamlate, levo orijentisani libtardi i srodni klovnovi sa blažim poremećajem ponašanja),
b) Latentno religiozni - koji jednostavno "vole neku dogmu", pa je sasvim umesna pretpostavka da njihova parareligijska zadrtost zapravo služi samo kao kompenzacija za voljno ili nevoljno izbegavanje praktikovanja klasične religije ("ateisti" samo u odnosu na određenu konfesiju, idejni/ideološki/politički zaluđenici-mitingaši, autošovinisti, ultralevičari/ultradesničari, ljubitelji teorija zavere...),
c) Anonimusi - brojna kategorija suočena sa beznačajnošću sopstvenog položaja u Univerzumu
nastoji da izađe iz zone "niko i ništa" i postane "nešto", jer ne može da bude "neko", pa se bavi svakojakim aktivizmom (egzibicionisti svih vrsta, boja, ukusa i mirisa),d) Foliranti - najbrojnija kategorija kojoj je pripadanje "klasičnim" idejama previše "obično, ruralno ili out-of-time", pa biraju neku "new age & fancy" parareligijsku modu (opsednutost prirodom, veganstvo i zaštita "ljudskih prava" životinja, feminizam, antiGMO, antivakcinaštvo, alternativna medicina, kvazinauka...),
e) Prevaranti - kategorija onih sa sukobom interesa koji u aktivizmu vide profesiju, nadajući se "uplivu" u fondove, projekte, centre ili NVO za zaštitu svega i svačega (nezaposleni, studirali "mekane" nauke i slično) i
f) Prostaci - kategorija neuljudnih i neobrazovanih ili samo formalno obrazovanih, koji bi samo da se svađaju, jer im neke bitne stvari nisu potaman, a aktivizam je zgodan okvir za istresanje na druge (tzv. "energentski vampiri").
Sve opisane kategorije se komplementarno slažu sa plitkopovršnim pristupom u analizi, alibi statusom eventualno stečenog formalnog obrazovanja ("nemoj ti meni, ja sam studir'o" pacijenti), nedostatkom funkcionalnih znanja, rigidno-bukvalnim shvatanjem i izvesnim odsustvom smisla za humor... kao izvesnim pokazateljem... izvesnih intelektualnih limita...
Za sve kategorije je zajednička glumljena ili autentična nesposobnost da se prihvati neslaganje "normalnog" okruženja sa SI/SP stavovima, uz dosta durenja i agresivnosti, ako se ne dobiju sve same pohvale i podrška, gde još više iritiranosti izaziva eventualna neutralna ravnodušnost i nezainteresovanost okoline u odnosu na često minorni problem kojim se SI aktivizam bavi. Zapravo, san svake frustrirane SI/SP individue je da u raspravu ili svađu uvuče nekog "normalnog", čime dodatno "legitimizuje" sopstvenu realno spornu SI/SP poziciju. Druga bitna zajednička odrednica skoro svih pomenutih kategorija je izrazita nesrazmera između naklonosti prema objektu ili subjektu na koji se SI odnosi i nenaklonosti prema ostalim subjektima/objektima okruženja, odnosno licemerju koje SI čini lažno principijelnom.
Nijedna kategorija nije "inertno čista" u psiho-sociološkom smislu - česte su kombinacije i to "social justice warrior" (SJW) tipa koje sindrom SI/SP čine još manje prihvatljivim za "normalno" okruženje koje spontano, opušteno i zdravorazumski nastoji da sopstvenom životu dâ neki smisao i da ne "zagađuje" okolinu tim nastojanjem. Određene kombinacije su svojevrsni "template" tj. šablon po kojem je lako identifikovati više SI/SP u istoj osobi, čak i ako neki simptomi nisu trenutno ispoljeni. Na primer... nezaposleni propali student "nečeg na filozofskom" izvesno će biti anarholevičar, asketa, pseudoateista i/ili ljubitelj teorija zavera, a od single/neudate osobe, bez dece, može se očekivati ljuti feminizam, veganstvo, privrženost kućnim ljubimcima, uz "istančanu" SP za politkorektnim aktivizmom...
Čak i ako se SI odnosi na neku značajnu i pozitivnu stvar, SP upornog insistiranja na diskusiji o toj stvari "inflatorno" degradira pozitivan stav okoline. Čuveni primeri su "globalno otopljavanje", "ljudska prava", "zamena fosilnih goriva"... Neretko se ovde neka "naklonost" ili "nenaklonost" napadno ispoljava samo kao maska koja sakriva potrebu sukoba sa ostalima i to bi, kao deo šablona, moglo da bude umesno objašnjenje za većinu SI/SP: ko ne može da bude aktivni ili konzumentski deo razvoja, svesno ili podsvesno nastoji da ometa razvoj kojem teže "normalni".
Pasivno agresivna "politička korektnost" koja se pri tome po pravilu deklariše nema cilj da nekog ili nešto zaštiti, već da nekog drugog dodatno iritira. Naime, takvi "politički korektni" nezadovoljstvo u vezi sa nečim sopstvenim i/ili važnijim... najbolje "kompenzuju" nastojanjem da drugima pokvare zadovoljstvo ili bar samo raspoloženje. Ta bizarna SP za "egalitarizmom u nezadovoljstvu i frustraciji"... čak ide i do aktivnosti koje zakon sankcioniše (nasilni protesti, blokade, fizički napadi na neistomišljenike...). Nema tu ništa neočekivano: ako je neko spreman da sopstveno dete (prema kojem bi trebalo da oseća bezuslovnu ljubav) podvrgne nekoj "fiks" SI, šta očekivati od takvog kad su u pitanju druga deca i drugi ljudi.
Za uobičajenu odbranu od kritike zdravorazumski mislećih, parareligijski opsednuti eksploatišu činjenicu da su protiv njihove parareligije i neki konzervativni krugovi i pojedinci, "svesno zanemarujući" sasvim različite pobude. Čest je slučaj da su SI uslovljene samo SP da se napravi kakva-takva distanca u odnosu na "intelektualno i kulturološki ne baš bliske" delove zajednice. Pri tome iskazani "argumenti" imaju uobičajeno samo salonsko-diskusionu plitkoretoričku vrednost. Primeri takvih stavova najbolje pokazuju stepen patološke emocionalne nezrelosti njihovih promotera: "etički je jesti meso samo životinje koju je neko lično ulovio i odrao", "bolje imati kućnog ljubimca, nego razmaženo dete", "ova planeta bi bila bolja bez ljudi", "obavezna vakcinacija je atak na osnovna ljudska prava", "osiromašeni uranijum je bezazlen" i/ili "zaslužili smo NATO bombardovanje".
Normalna komunikacija sa promoterima SI i konzumentima SP je otežana, jer te osobe svakodnevni život žive gledajući kroz prizmu pretpostavljene ili postojeće dogme koju nameće SI/SP i po kanonima koje zahteva neka SI organizacija (pokret, udruženje). To može da ima i suštinska obeležja parareligijske sekte, posebno ako postoji interes pojedinca za dominacijom, kao izraženim poremećajem ponašanja.
