Aleksandar Milojkov: Ministarsko umno crvenilo


Aleksandar Milojkov: Ministarsko umno crvenilo

Postod stojadinovicp » 25. Dec 2015., 16:12

Tekst "Aleksandar Milojkov: Ministarsko umno crvenilo" prenosimo u celosti. Odgovor sledi.

Slika

Od kada je pre četrnaest godina vraćena u obrazovni sistem Srbije, verska nastava prolazi kroz špalir batinanja koji je upravljan inficiranim intelektom, mutiranim virusom titoističkog jednoumlja i bogoborstva. Nekada je taj špalir u jakim talasima, nekada se utiša, ali nikada ne prestaje sa tenzijama. Kao vraćena u obrazovni sistem, odakle su je izbacili oci današnjeg mutiranog ideološkog virusa, verska nastava ne prestaje da se bori za svoj dalji opstanak.

Ljudi koji predaju taj predmet, ljudi sa visokoškolskim diplomama, sa magistarskim pa i sa doktorskim zvanjem su bezobzirno diskriminisani. Počev od činjenice da već deceniju i po rade „na određeno vreme“, sa diskriminatornim zakonom koji jedino njima onemogućava pravo da zasnuju stalni radni odnos. Nastavnici verske nastave za razliku od svojih kolega, nemaju pravo na kredit, čak ni na dozvoljeni minus na tekućem računu. Ma, ni na kreditnu karticu za odloženo plaćanje. Iako je u nepredvidivoj Srbiji teško bilo šta planirati, nastavnici verske nastave nemaju ni ono malo prava u odnosu na ostale kolege da pogledaju unapred. Oni nemaju pravo da planiraju budućnost sebi i svojim porodicama. Čak ni tako kratkoročnu kao što je „odloženo plaćanje računa“, a o ozbiljnoj stvari kao što je kupovina stana na kredit da i ne govorimo. Deceniju i po žive realnost „od danas do sutra“, ostavljeni jedino onome „ako Bog da“. Strepe svakog 31. avgusta da li će im ugovor biti produžen na narednu školsku godinu. Sa druge strane, od njih se traže jednake obaveze kao i svim zaposlenima. Nemaju jednaka prava ali imaju jednake obaveze. Čak i veće obaveze, jer moraju da ulažu nadprosečni napor da bi i oni i predmet koji predaju opstali. U toj borbi su uglavnom ostavljeni sami, bez podrške države ali i bez potpune podrške Crkve. Ostavljenost i opstrukcija je nešto sa čim se svakodnevno hvataju u koštac. Neretko, jedini saveznik im je ono u njima „daće Bog“. Njihovi darovi i talenti, njihova požrtvovanost i podvig, jesu jedino zaslužni što danas pola miliona đaka pohađa versku nastavu i što je taj broj na uzlaznoj putanji.

Sistematska diskriminacija ovih ljudi postoji, bez izgleda da se okonča. I svi ćute. Niko se ne oglašava. Zamukli su, inače jako aktivni „zaštitnici“ građana, „borci“ protiv diskriminacije i „branitelji“ ljudskih prava. Danas je jako in govoriti o ljudskim pravima, pogotovo o pravima „ugroženih manjina“, ali ne i o pravima ljudi koji rade kao nastavnici verske nastave. Licemerje koje pokazuje da je Srbija svetlosnim godinama daleko od razvijenih evropskih demokratija. Crveni mutant virus, koji još uvek čvrsto drži dobar deo našeg javnog intelekta i svesti, ne da Srbiji da postane evropska. Ovo što se danas živi u Srbiji nije Evropa već evrosnobovstvo pokondirenih crvenih palanačkih tikava.

Valjda ispadi, poput ovih poslednjih od strane ministra prosvete, gospodina Srđana Verbića i služe kako bi se skrenula pažnja sa očiglednog sveukupnog srpskog jada i čemera. Crveno evrosnobovstvo drži naše volje u pokornosti igrajući na kartu ucenjivanja našom egzistencijom. Nakon ovakvih ispada većina će nas reći – ćuti, pusti diskriminaciju i jednaka prava, pusti dostojanstvo, vidiš da možemo da uopšte nemamo posao.

Takva ucena je moguća jer je mesto kategoričkog imperativa umesto slobode i ljudskog dostojanstva zauzela naša bedna prirodna težnja za egzistencijom po svaku cenu. Ne osuđujem nikoga zbog poremećenog kategoričkog imperativa, jer sam i sam takav. Ako ne zbog sebe, zbog svoje porodice ne mogu da se okuražim da budem čovek u punom smislu reči i da kao nekada Sveti Vasilije Veliki što je odgovorio jeretičkom caru Valentu, odgovorim i ja današnjim evrosnobovskim crvenim tikvama: „Oduzimanja imovine se ne bojim, jer ništa nemam osim ovih starih haljina i ono malo knjiga. U progonstvo me ne možeš poslati, jer je svuda zemlja gospodnja. Mučenja se takođe ne plašim, jer će moje telo pasti od prvog udarca, a smrt će me samo približiti Bogu, za koga živim i kojemu služim i kome sam već prešao željom i stremeljenjem.“ Ipak, ne mogu ni da potpuno ćutim. Možda je ovo ispit moje vere. Hrabrost je svojstvo verujućih. Svestan sam da mogu biti optužen za neku vrstu verbalnog delikta, iako taj prekršaj zvanično, u „demokratskoj“ Srbiji, više ne postoji. Postoji. Vešto je kamufliran u definiciju tzv. „govora mržnje“. Crveni virus i dalje živi u našem mentalitetu, samo je mutirao, sejući i dalje isti otrov.

U samo dva dana, ministar prosvete, gospodin Verbić, o verskoj nastavi je izrekao mnogo toga negativnog. Pomenuto je tu i građansko vaspitanje u paketu. Ipak, mislim da je prvenstveno ciljana verska nastava, a da je građansko vaspitanje pomenuto čisto iz razloga „da se Vlasi ne dosete“. Prvo što je ministar izjavio jeste njegov predlog na sednici Nacionalnog prosvetnog saveta o potrebi smanjenja časova obaveznih izbornih predmeta, odnosno verske nastave i građanskog vaspitanja. Po tom predlogu, ovi predmeti bi se potpuno izbacili iz srednjih škola dok bi se u osnovnim izučavali četiri umesto sadašnjih osam godina. Razlog – đaci imaju više časova od zakonske norme i potrebno je rasterećenje.

Licemerstvo se i ogleda u tome što se krajnje namere, koje je potrebno sakriti od javnosti, uvijaju u nešto što je objektivno i činjenično. Ali, licemerstvo iako lukavo uvek biva glupo. Zato se i raskrinkava svojim šupljim argumentima. Naime, tačno je da su naši đaci opterećeni nastavom i da je tu potrebna racionalizacija i uopšte jedna drugačija strategija obrazovanja. Međutim, zasigurno nije verska nastava nešto što doprinosi toj opterećenosti, tako da ni njeno smanjenje ili ukidanje ne bi ni u najmanjoj meri doprinelo rasterećenju đaka. Kako može predmet sa jednim časom nedeljno, koji se ne ocenjuje klasično već opisno i kao takav ne utiče na uspeh đaka, predmet koji ne zahteva obavezno učenje zbog ocenjivanja, koji je više mesto kreativnog okupljanja đaka sa svojim nastavnikom, mesto gde se diskutuje, razmenjuju mišljenja u jednoj potpuno rasterećenoj atmosferi, da opterećuje đake? Da li je ministartvo sprovelo anketu ili neki drugi oblik istraživanja šta je to što realno opterećuje naše đake u obrazovnom procesu? Naravno da nije. Tvrdnja ministra je krajnje paušalna i neosnovana. Inspirisana je više ideološki nego stvarnom brigom oko rasterećenja đaka. Naš obrazovni proces je preglomazan, u smislu da je gradivo obaveznih predmeta nepotrebno preširoko i preobimno. I to je ono što zaista opterećuje naše đake i što se nikako ne bi promenilo ukidanjem verske nastave. Jasno je kao dan da se iza predloga ministra krije neki drugi razlog koji se mora sakriti od javnosti.

Ta prva izjava ministra je odmah „urodila plodom“, postižući svoje logističke, primpremne ciljeve za ostavrenje onog konačnog cilja – ponovnog izgona verske nastave iz srpskog obrazovnog sistema. Na internet portalima medija koji su vest objavili (Blic, Danas, Politika, Večernje novosti…) i na internet forumima i grupama, krenule su salve botovskih komentara. Pored samog predmeta, Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta koji obrazuje teologe, najgrublje su vređani i ponižavani i ljudi koji predaju versku nastavu. Nazivani su mračnjacima, zatucanima, neprosvećenima, neobrazovanima, zlostavljačima dece, umobolnicima, mentolima, čarobnjacima pa čak i fašistima. U svim tim komentarima provlačili su se pokliči – IZBACUJ! NAPOLjE! IZGONI! MARŠ IZ ŠKOLE! Isti onaj duh crvenih otaca koji su ovo radili polovinom XX veka. Fale samo još cokule, kožni mantili i motocikli sa dvokolicom. Ovo je jedna od mnogobrojnih izolacija tog jasno prisutnog crvenog mentalnog virusa u svesti dela srpske javnosti, nažalost i intelektualne. U školi su nas predavače verske nastave sačekali zabrinuti pogledi i po koje pitanje kolega. Ministrova izjava je postigla svoj cilj – efekat stvaranja niže vrednosti i marginalizacije. Logistika koja je je neophodna da bi se na kraju odseklo ono što se želi odseći. Trn u oku crvenom mentalnom virusu – verska nastava.

Slika

Ne, nije problem ateizam. To je jedan legitiman i slobodan intelektualni stav, baš kao što je sa druge strane i vera. Ni vera ni ateizam nisu i ne mogu biti, niti pretendovati da budu jedina slovesna opcija pogleda na smislenost sveta. Mogu da budu i jesu samo jedna od opcija. Pravo da traga za smislom, da govori o smislu i sa drugima diskutuje o smislu, moralo bi da bude deo korpusa neizostavnih ljudskih prava. I kao takvo i deo obrazovanja pojedinaca. Različitost koja ne znači podvojenost, morala bi da bude utkana u pojam jedinstva. Nije, dakle, problem ateizam već ideologija bogoborstva, koja je posejana u vreme titoističkog jednoumlja. Kroz te kategorije deo naše javnosti i danas misli i definiše svet oko sebe. To je ideologija koja ne trpi različitost, koja ima potrebu da sve uniformiše i svede pod jedno, pod totalitarno. Licemerno, sa druge strane čujemo priču o toleranciji, borbi protiv diskriminacije, dok na delu imamo netoleranciju i žestoku diskriminaciju. To je samo pokazatelj da nismo evropejci već evrosnobovci – pokondirene crvene palanačke tikve. Taj titoistički mentalni virus ne vidi pluralnost i različitost kao realnost. On izaziva strah od drugog i drugačijeg, primoravajući inficiranog da čvrsto veruje u postojanje jednog, monolitnog. Pođimo, na primer, od pitanja sekularnosti koje se redovno pokreće kada se pomene verska nastava u školama. Argument onih koji bi da versku nastavu izbace iz srpskih škola jeste taj da je Srbija sekularna država i da su Crkva i verske zajednice odvojeni od države (član 11. Ustava). To po njima znači da verskoj nastavi nije mesto u državnim školama, jer se time krši ustavni princip sekularnosti. Iako je Ustavni sud presudio da verska nastava ne krši Ustav, oni i dalje tvrde da krši. Zašto to tvrde? Upravo zato što negiraju da postoje, u iskustvu evropskih i svetskih demokratija, različiti modeli sekularnosti. Ne, oni se ponašaju poput upornih realista u srednjevekovnom sporu o univerzalijama. Čvrstu veruju u postojanje pojma sekularnosti po sebi, jednog i jedinog – a to je onaj koji oni zastupaju i koji je nasleđe crvenog jednoumlja. Ne vredi njima ukazivati na činjenicu postojanja verske nastave (bilo da je ona konfesionalnog ili nekog drugog oblika) u gotovo svim evropskim državama, koje su po svojim ustavima takođe sekularne. Mogla bi se zamisliti reakcija naših „sekularista“ kada bi se uveo model verske nastave poput onog u Saveznoj Republici Nemačkoj,[1] gde je ona redovni predmet iako je konfesionalna. Ma da, šta znaju Nemci šta je sekularnost. Mi smo napredniji. Zaboga, naprednjaci smo! Da nije tužno, zaista bi bilo komično. Demokratija i sloboda u Srbiji ne mogu početi dokle god razmišljamo kroz ketegorije nasleđenog titoističkog jednoumlja. Dokle postoji crvenilo uma, nećemo prestati da se plašimo drugog i drugačijeg. Tolerancija i antidiskriminacija ostaće licemrje i mrtvo slovo na papiru, a mi umesto evropejaca evrosnobovci – pokondirene crvene palanačke tikve.

Da se u ministrovoj izjavi krije drugi razlog za potiskivanje verske nastave a ne rasterećenje đaka, jasno je protumačio Zamenik pokrajinskog sekretara za obrazovanje, gospodin Aleksandar Jovanović. On je, naglašavajući da podržava ideju ministra, istakao da versku nastavu treba potpuno ukinuti a građansko vaspitanje „uz određene adaptacije“ zadržati. Šta je ovo nego žal za izgubljenim marksizmom, u koji bi trebalo da preraste građansko vaspitanje nakon „adaptacija“? Dalje, gospodin Jovanović predlaže da se umesto verske nastave uvedu jezici sredine. Čekajte, ljudi…!? Pa zar ne reče ministar da su deca opterećena većim brojem časova od zakonskog limita? Kako bi onda sad da izbacite versku nastavu a da uvedete drugi predmet umesto nje? Time broj časova ostaje isti. Ili čak za jedan veći, ako zadržite građansko vaspitanje. Glupi niste, ali su vaši argumenti šuplji i kontradiktorni. Lukavi ste, gospodo, ali ipak nedovoljno mudri da se uporedite sa zmijama. Licemerno nas obmanjujete, želeći da nam poturite nešto što jasno i zvanično ne želite i ne smete da saopštite. Želite jednoumnu, bogoboračku, boljševičku Srbiju. Neku „novu“ Srbiju koja nema nikakve veze sa našom tradicijom, našim korenima, našom istorijom, kulturom, mentalitetom, čitavim našim duhom. Srbiju, čiji će grb biti očerupani beli orao sa jednom odsečenom glavom. Zato se i uvijate da jasno iznesete svoje ideje, jer će vas narod na izborima u tom slučaju poslati na političko smetilište. Licemerje i licemerno uvijanje i okolišanje, jesu vaša jedina šansa da cilj kojem težite držite mogućim.

Konačna namera ministra u vezi sa verskom nastavom, potvrđujući onu narodnu da su u laži kratke noge, jasno je otkrivena u njegovom sledećem istupanju u javnosti po ovom pitanju. Ministar tvrdi da verska nastava i građansko vaspitanje „štrče“ da „nisu deo obrazovnog sistema, tim pre što program jednog od tih premeta (verska nastava) ne donosi Nacionalni prosvetni savet.“ Ovo su razlozi, kako ministar zaključuje, da se „preispitaju osnove same ideje zbog čega imamo ta dva predmeta.“ Tvrdnja da izborni predmeti nisu de obrazovnog sistema ne stoji na činjenicama. De facto i de iure obavezni izborni predmeti jesu deo obrazovnog sistema. Nemajući veze sa činjenicama, ova tvrdnja ministra je jedan paušalni, besmisleni sud. Kao takav ne predstavlja ništa drugo nego brutalno vređanje i ponižavanje onih koji ove predmete predaju i slušaju – profesora i đaka. Glagol „štrčati“ koji je ministar upotrebio govori u prilog tome. Gospodine ministre, da li Vi kao jedan očigledno nesposoban ministar, štrčite u Vladi Republike Srbije? Štrčite, jer svojim (ne)sposobnostima i (bez)autoritetom niste učinili ama baš ništa da se katastrofalno stanje u srpskoj prosveti popravi. A ipak sedite u toj Vladi, iako štrčite. Doduše, ne štrčite de iure već samo de facto, što je dobro za Vas ali ne i za nas iz Vašeg resora.

Tvrdnja da program jednog od izbornih premeta, konkretno verske nastave, ne donosi Nacionalni prosvetni savet takođe nije tačna. Ovde se radi ili o ponovnom namernom ignorisanju ili pak nepoznavanju činjenica. Gospodine ministre, nemate prava niti da ignorišete činjenice, niti da ne znate ono što bi morali znati. Opet i opet pokazujete ničije drugo nego svoje vlastito „štrčanje“. Plan i program verske nastave izrađuju tradicionalne crkve i verske zajednice. Međutim, konačnu verifikaciju svega ipak daje Nacionalni prosvetni savet. Za informaciju, izrađen je novi Program za Pravoslavnu veronauku. Prošao je organe Crkve. Međutim, on neće biti validan i neće ući u upotrebu dok ga ne odobri Nacionalni prosvetni savet.

Dakle, očigledna i nespretna kleveta sa kojom se želi doći do glavnog cilja – da se „preispitaju osnove same ideje zbog čega imamo ta dva predmeta.“ Cilj je obesmisliti samu ideju da ti predmeti, a prvenstveno verska nastava, treba uopšte da postoje u našem obrazovnom sistemu. Cilj je – rešiti se verske nastave.
Ono što je za predavače verske nastave (i građanskog vaspitanja) ljudski i profesionalno najbolnije u ovoj plejadi ministarskih besmilica i šupljih argumenata, dolazi na kraju. Naime, ministar je versku nastavu i građansko vaspitanje optužio za „segregaciju“ (podelu) đaka, „iako je“, kako kaže, „cilj da se u školi borimo protiv diskriminacije.“ Dakle, to što deca slobodno biraju koji će izborni predmet slušati, kao i koju od ponuđenih konfesionalnih verskih sadržaja, za ministra je „segregacija“ i pridonosi diskriminaciji. Ne znam po kojoj logici je pohađanje dva različita predmeta deoba među đacima? Onda bi, konkretno u gimnaziji, „segregacija“ bila i postojanje društvenog i prirodnog smera. I tu se deca „dele“, opredeljujući se. Dalje, u gimnaziji se uče dva strana jezika. Engleski kao prvi i kao drugi strani jezik onaj koji se kao takav učio u osnovnoj školi (italijanski, francuski, nemački, ruski i španski). Praksa pokazuje da u jednom odeljenju deo đaka kao drugi strani jezik uči jedan, a drugi deo đaka u odeljenju drugi strani jezik. Tako, odeljenje se za vreme tih časova deli u dve grupe. Dešava se da unutar jednog odeljenja bude i tri grupe, zbog tri različita strana jezika. Da ne idemo dalje, kod fakultativnih izbornih predmeta. Dovoljno je da zaključimo kako je argument „segregacije“ besmislen. Još besmislenije je ono negativno što ministar učitava u tim „segregacijama“. On verovatno misli da su đaci na različitim izbornim predmetima međusobno suprotstavljeni (veronauka vs građansko vaspitanje). Da postoji nekakvo zlo podvajanje i sukobljavanje zbog toga što se neko opredeljuje za jedan a neko za drugi predmet. Odgovorno tvrdim da to apsolutno nije tačno. U Zemunskoj gimnaziji odnos đaka koji pohađaju versku nastavu i građansko vaspitanje je 50% prema 50% (možda procenat ili dva više u korist verske nastave). Đaci se u najvećem broju slučajeva opredeljuju shodno svom interesovanju. Drugi, manji razlozi mogu biti ličnost samog nastavnika, odgovarajuće đačko društvo pa i neka njihova kalkulacija gde će manje ulagati napora, odnosno gde će lakše i interesantnije odgovoriti svojim obavezama. Ima možda i nekih drugih razloga ali jednog sigurno nema – netrpeljivost prema onom drugom predmetu i materiji koju izučava, a pogotovo nema netrpeljivosti prema drugovima i drugaricama koji pohađaju drugačiji izborni predmet samo zbog toga što su tamo. Takođe, verska nastava i građansko vaspitanje nisu međusobno polarizovani u nekom smislu da na prvo idu vernici a na drugo ateisti. Đake niko i ne ispituje da se izjasne o svom verskom opredelenju. U nastavnim diskusijama mnogi od njih pokazuju svoje stavove iz kojih se jasno vidi da i jednih i drugih, vernika i ateista, ima na oba izborna predmeta. Niko đacima, kada je u pitanju verska nastava, ništa tu ne nameće. Naprotiv, motivišu se da kritički misle, diskutuju, iznose i argumentuju svoje stavove. Sadržaj pravoslavnog katihizisa mogu da prihvate kako žele – kao produbljenje soje vete ili kao učenje i upoznavanje šta o nečemu kaže pravoslavno hrišćanstvo, bez namere i obaveze da ih se to egzistencijalno tiče. Dakle, motiv za pohađanje verske nastave može biti kako vera i pripadnost Pravoslavnoj Crkvi, tako i želja da se sazna nešto o pravoslavnom hrišćanstvu (i drugim religijama).

Neopravdana je i ministrova briga zbog „segregacije“ u višenacionalnim sredinama, gde se u jednoj školi pored građanskog vaspitanja odvijaju i dve grupe verske nastave (npr. pravoslavna i islamska veronauka). Gospodine ministre, mi se međusobno niti svađamo, niti mrzimo, niti kroz nastavu okrećemo jedni protiv drugih. Zašto se Vi brinete što svako od nas bira šta će učiti, ako mi jedni druge ne doživljavamo kao smetnju? Uostalom, pogledajte globalni cilj (iz godišnjeg, globalnog plana) verske nastave za gimnazije:

Cilj nastave Pravoslavnog katihizisa u gimnaziji je da učenici sistematski upoznaju pravoslavnu veru u njenoj doktrinarnoj, liturgijskoj, socijalnoj i misionarskoj dimenziji, pri čemu se hrišćansko viđenje života i postojanja sveta izlaže u veoma otvorenom, tolerantnom dijalogu sa ostalim naukama i teorijama o svetu, kojim se nastoji pokazati da hrišćansko viđenje (liturgijsko, kao i podvižničko iskustvo Pravoslavne Crkve) obuhvata sva pozitivna iskustva ljudi, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost i versko obrazovanje.

Jasno je iz svega izloženog da nešto drugo stoji iza ministarskog ataka na versku nastavu. Nešto što je znano samo ministru i „našoj premilostivoj zemljanoj Vladi“ (izraz Davida Štrpca u Kočićevom Jazavcu pred sudom), a što mi, obični smrtnici, možemo samo da naslućujemo. Po mom sudu, motiv za ovaj atak je ideološki. Verska nastava zaista „štrči“ i predstavlja trn u oku onima koji nameravaju da očerupaju srpski narodni i državni identitet. Da očerupaju srpskog belog orla i liše ga jedne glave i da ga tako očerupanog i obezglavljenog vode u neke samo njima znane „integracije“. Energija koja svu tu hajku pokreće izvire iz mutiranog virusa ideološkog jednoumlja iz naše, ne tako davne prošlosti.

U XXI veku, verska nastava na tlu demokratske Evrope postoji gotovo u svim državama i još je niko nije izbacio, niti o tome razmišlja. Ali, jesu je izbacivali u XX veku: Nemci, za vreme nacističke vladavine, Jugosloveni (tj. mi), Rusi, Rumuni, za vreme komunističke vladavine. Fašizmu i komunizmu je smetala verska nastava. Oni zaista i imaju nečeg zajedničkog. To su totalitarne ideologije koje ne trpe postojanje drugog i drugačijeg. Ideologije jednoumlja. No, Evropa XXI veka je demokratski sazrela. Pred Srbijom ostaje da i sama sazri. Verska nastava joj je jedan mali ali značajan test u indikaciji demokratskog sazrevanja. Test kojim će pokazati da se približava standardima evropskih demokratija, tako što će se konačno osloboditi virusa jednoumlja i u pojam jedinstva utkati mnoštvenost i različitost. To znači da je neće uznemiravati nečije pravo da se obrazuje u nekoj svojoj konkretnosti i posebnosti. Da to pravo ne samo da neće osporavati već da će ga svom snagom podržati i sprovoditi u život. Ili će ipak svoje „naprednjaštvo“ pokazati kao prva evropska zemlja u XXI veku koja je iz svog sistema obrazovanja izbacila versku nastavu i tako ostati na ideološkom smetlištu jednoumlja u veku koji je iza nas.

Kako god, da bismo krenuli putem evropske demokratije valja nam se lišiti umnog crvenila. Ako Bog dâ, da i našeg ministra prođe umno crvenilo. Možda mu se onda, zbog besmislica koje je nedavno izneo, pojavi iskreno i pravo ljudsko crvenilo – na obrazu.

Profesor verske nastave u Zemunskoj gimnaziji,

Aleksandar Milojkov, master teolog
doktorand na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu
Univerziteta u Beogradu

Izvor: Поуке.орг
Preveliki Velikorazumni Naukougodni Svemirskočajnični Zmajogaražni Ružičastojednorožni, Njegova Crnorupost, Pastrijarh Ćuftahije. {bezboznik.com, stojadinovic.net}
Slika
Korisnikov avatar
stojadinovicp
 
Postovi: 498
Pridružio se: 29. Jun 2012., 09:27
Lokacija: Aachen, Nemačka


Re: Aleksandar Milojkov: Ministarsko umno crvenilo

Postod stojadinovicp » 25. Dec 2015., 16:13

Sajt Pouke.org je poznat po zastarelim i opasno zatucanim stavovima, te nije šokantno da njihov predvodnik u nametanju zatucanosti i besmislenih stavova, Aleksandar Milojkov, napiše ovako katastrofalan tekst prepun banalnih neistina.

Tako i sam odvratni tekst započinje nekakvim zastrašivanjem svojih čitalaca zvučnim terminima kao što je “titoističko jednoumlje i bogoborstvo”, jer je u bolesnim umovima zatrovanim budalaštinom zvanom “Pravoslavlje”, svaki razuman komentar i kritika neustavnog uguravanja veronauke u državne škole automatski nekakvo “jednoumlje”, a ne zdrav razum.

Podsetimo, po članu 11. Ustava Republike Srbije, veronauka, kao i religija uopšte, nema šta da traži unutar državnih institucija. To nije zabranjivanje religije, već prosto sekularna ravnopravnost svih građana. Ona ravnopravnost koju fašistička većina ne želi, jer takvu većinu ne zanimaju verske slobode svih ostalih građana Republike Srbije. Takvu većinu zanima samo nametanje njihove zablude kroz zajedničke državne institucije.

Laži se nastavljaju već u sledećem pasusu gde se ljudi koji predaju takozvanu “veronauku”, karakterišu kao “ljudi sa visokoškolskim diplomama”, što oni nisu, kao što to nije ni sam autor jer “bogoslovski fakuletet” nije ništa više fakultet nego što bi to bio “spajdermenološki fakultet”. Institucija bazirana na izučavanju veoma glupe bajke kao nekakve istina nije obrazovna institucija po definiciji, već je to sušta suprostnost obrazovanju, to je institucija za zaglupljivanje i ispiranje mozgova. Ostatak tog pasusa je logička greška “pozivanje na emocije”, pri čemu autor na veoma pokvareni način pokušava da nas rastuži na sudbinom lažova i prevaranata koji bezobzirno uništavaju dečije mozgove u razvoju, koji dakle psihički zlostavljaju nedužnu decu, te da zbog toga što oni ne mogu da dobiju kredit podržimo dalje zlostavljanje nedužne dece i kršenje sekularnosti i Ustava Republike Srbije.

Ta ista logička greška se nastavlja i u nekoliko pasusa nakon toga, i to ni na koji način ne zaslužuje pažnju ni komentar, jer je jednostavno previše jadno.

No, par komentara jesu smešni, kao na primer onaj o tome da će autora smrt približiti bogu, što je tačno jer onda neće više postojati, baš kao ni taj izmišljeni bog. Ili onaj o “šupljim argumentima”, s obzirom na to da je ceo tekst više nego šupalj, a od argumenata nema ni “a”.

Najsmešnije ipak, je autorova upornost da nameće ideju “crvenog mentalnog virusa”. Delom zbog toga što izbacivanje veronauke iz škole nema nikakve veze sa komunizmom, ali delom zbog toga što je ponovo na delu poznati sramotni pokušaj izvrtanja stvari na drugu stranu, i kopiranja poznate izjave Ričarda Dokinsa da je religija mentalni virus, što i jeste. Na ovaj način autor neuspešno pokušava da ispadne pametan, i da zameni teze ili još gore prikaže neistinu da su religija i njena sušta suprotnost, a to je zdrav razum, nekako jednaki i ravnopravni.

To se vidi i u sledećem pasusu gde autor opet lažno izjavljuje “ni vera ni ateizam nisu i ne mogu biti, niti pretendovati da budu jedina slovesna opcija pogleda na smislenost sveta”, što jednostavno nije tačno, čak je i jastan pokazatelj autorovog neznanja i neobrazovanja iz oblasti logike. Jer, vera i ateizam su direktne suprotnosti, stoga je upravo jedino moguće da samo jedan od ta dva pogleda bude ispravan, a drugi potpuno pogrešan i besmislen.

No, ovo je samo još jedno skretanje sa teme jer izbacivanje veronauke iz državnih škola nije zabranjivanje veronauke, s obzirom na to da je crkvama i verskim zajednicama i dalje dozvoljeno da o svom trošku i unutar svojih prostorija organizuju tu famoznu nazovi nastavu. Ali ponovo, fašistima nije zanimljiva sloboda, njima je zanimljivo da otimaju svima samo za sebe. Zašto bi crkve i verske zajednice po Zakonu i Ustavu same finansirale takvu nastavu kada mogu neustavno da nastave da otimaju novac iz zajedničkog državnog budžeta i da unutar državnih škola vrše svoje nehumane propovedi i mentalno zlostavljanje dece?

Zašto bi se novac dao profesorima matematike, koji decu zaista uče nečemu pametnom, kada može da se daje neobrazovanim prodavačima magle da mentalno zlostavljaju decu?

Ah, da, klasični “razlličiti modeli sekularnosti”, kakvo fenomenalno uništavanje samog i veoma jednostavnog principa sekularnosti zarad lične koristi. Definišimo sekularnost samo malo drugačije od onoga što to zaista jeste i ostanimo sekularni, iako zapravi više nismo. Sutra ćemo sekularnost definisati kao apsolutnu vladavinu većinske religije, proglasiti patrijarha za automatskog predsednika, ali ćemo i dalje vikati da je Srbija sekularna jer će Ustavni sud koji će imenovati upravo taj Patrijarh/Predsednik, doneti odluku da je to sasvim po Ustavu i da nije kršenje sekularnosti. Autor je zaista neiscrpan izvor logičkih grešaka.

No, da odgovorimo autoru u zabludi: ne, činjenica da neke zemlje koje za sebe tvrde da su sekularne krše tu sekularnost na ovaj ili onaj način ne znači da su to nekakvi različiti modeli sekularnosti već samo znači da te zemlje na svoj način krše sekularnost.

Sekularnost je potpuna i apsolutna odvojenost države i crkve. Ono što se u Americi popularno naziva “zid razdvajanja između crkve i države” (wall of separation between church and state). To i samo to je sekularnost. Samo ljudi kao što je autor, ko ne žele takvu potpunu odvojenost, već koji žele da svoju verziju glupe bajke iz bronzanog doba nameću svima kroz državne institucije, negiraju tu prostu i jednostavnu i nepobitnu definiciju sekularnosti. Samo zlonamerni fašisti izmišljaju nekakve nepostojeće “modele skularnost” i zaista, ne postoji drgu izraz do “lupetaju gluposti” o tome da države koje trvde da su sekularne a zapravo na ovaj ili onaj način krše taj jednostavni princip apsolutne odvojenosti države i crkve, zapravo stvaraju nekakav svoj poseban magični “model sekularnosti”.

Ne, Aleksandre, ne postoje nikakvi “modeli sekularnost”, već postoji samo jedna i jednostavna sekularnost.

U toj sekularnosti ti imaš pravo da veruješ u svoje bajke jednako kao što ja imam pravo da ih ismejavam i da u njih ne verujem. U toj sekularnosti ti imaš pravo o svom trošku da organizuješ svoju versku nastavu, ali nemaš pravo da je namećeš unutar državnih institucija da bi se nakačio na teret svih poreskih obveznika. To je, Aleksandre sekularnost, koja se tebi nikako ne sviđa jer ti je lepo kada zavučeš ruku u državni džep.

Aleksandar kaže: “Ne vredi njima ukazivati na činjenicu postojanja verske nastave u gotovo svim evropskim državama, koje su po svojim ustavima takođe sekularne.” - te moram zapitati sledeće: ako neke države za sebe kažu da su demokratske republike, dok zapravo imaju Kralja koji ima apsolutnu vlast i sam odlučuje o svemu, da li je to onda po tvojoj “logici” novi “model demokratije” na koji se treba ugledati?

Da, Nemci krše sekularnost. Da li ti Aleksandre hoćeš da Srbija izigrava žabu koja gleda u potkivanje konja? Da li hoćeš da kažeš da su Nemci savršeni i nepogrešivi?

No, da se vratimo na temu. Da, Aleksandre, cilj jeste da se rešimo mentalnog zlostavljanja nedužne dece zvanog “veronauka” u državnim školama i o trošku same države. Da, cilj jeste da se vaše bajke ne nameću deci kroz državne institucije i o trošku same države.

Aleksandar zatim kaže: “Ne znam po kojoj logici je pohađanje dva različita predmeta deoba među đacima?” - pa, žao mi što ovom moram da ti kažem, ali po onoj logici koju ti ni slučajno ne poznaješ, po prosto logici. Tvoje poređenje deobe jednog odeljenja sa deobom na prirodni i društveni smer samo dalje pokazuje tvoje nepoznavanje logike i tvoju nesposobnost da kritički razmišljaš.

Na samom kraju je autor, očekivano, počeo zaista da gubi svaku vezu sa realnošću i da po ugledu na Dveri i slične klerofašističke bolesne grupacije pominje klasično baljezganje o srpskom narodnom i državnom identitetu, o srpskom belom orlu i naravno o komunizmu kao jedinom mogućem motivu za ukidanje zaglupljivanja nedužne dece apsolutnim budalaštinama iz veoma glupe bajke iz brozanog doba.

Na žalost, Aleksandar je u zabludi na mnogo načina, ali je najviše u zabludi kada kaže da niko u Evropi ne razmišlja o izbacivanju verske nastave iz državnih škola jer to jednostavno nije tačno. Prvo, ne samo da se o tome razmišlja, već je to zapravo već situacija u mnogim evropskim državama. Što, opet, ne znači da je u tim državama zabranjeno crkvama i verskim zajednicama da same, o svom trošku i u svojim prostorijama, organizuju versku nastavu.

Pitanje verske nastave nije pitanje demokratije, već zdravog razuma i Ustava. A po Ustavu religija nema šta da traži unutar državnih institucija.

A, da bismo krenuli putem evropske demokratije valja nam se lišiti religijskih budalaština i indoktrinacije.

Potpredsednik Udruženja građana Ateisti Srbije
Autor knjige “50 logičkih grešaka”

Predrag Stojadinović, master programer
Preveliki Velikorazumni Naukougodni Svemirskočajnični Zmajogaražni Ružičastojednorožni, Njegova Crnorupost, Pastrijarh Ćuftahije. {bezboznik.com, stojadinovic.net}
Slika
Korisnikov avatar
stojadinovicp
 
Postovi: 498
Pridružio se: 29. Jun 2012., 09:27
Lokacija: Aachen, Nemačka

Re: Aleksandar Milojkov: Ministarsko umno crvenilo

Postod MarkoEkmedzic » 25. Dec 2015., 16:43

Čim pročitam "... verska nastava prolazi kroz špalir batinanja koji je upravljan inficiranim intelektom, mutiranim virusom titoističkog jednoumlja i bogoborstva.", jasno mi je da imam posla sa nekim ko je zarobljen u čauri glupih misli i još glupljeg prosipanja tih misli po beskrajnom "papiru" interneta.

Sve ostalo, što proističe iz ove početne, krajnje nenormalne premise, samo je gradacija lupetanja.

I da, evo plačem nad sudbinom veroučitelja, nateranih da se pate u školama, umesto da lepo mlate kešericu na sahranama, venčanjima i krštenjima. Prosto su batinom terani, kroz špalir vladika.

Pitam se samo dokle će se ovim ispranim umovima priviđati Tito u svemu što je sekularno i/ili ateističko? Mora biti da su i Heris, Hič, Denet, Ajan Hirsi Ali, Rendi, Kraus, Onfre, Dokins i brojni ini ateisti, sve sami Titovi pioniri.

Što bi narod rekao, budala.
http://www.casovi.in.rs

Ateista ne veruje niti u jednog boga, ali zato čvrsto veruje u potrebu da društvo postane sekularno, samim tim i napredno i nadasve humano

Slika
Korisnikov avatar
MarkoEkmedzic
 
Postovi: 639
Pridružio se: 28. Jun 2012., 22:50
Lokacija: Beograd, Srbija